Pages

16 September 2007

Kuća slavnih

Otvoren je izbor u liberalnu Kuću slavnih. Glasajte, interesantno je, a posle glasanja možete videti i trenutne rezultate. Evo kako sam ja glasao u raznim kategorijama:

Ekonomist (istorijski): F. A. Hayek
Ekonomist (danas): Bryan Caplan (nije među ponuđenim kandidatima nego sam dopisao)
Novinar (istorijski): Frederic Bastiat
Novinar (danas): John Stossel
Biznis lider (istorijski): Andrew Carnegie
Biznis lider (danas): Charles Koch
Think-tank lider (istorijski): Leonard Read, Foundation for Economic Education
Think-tank lider (danas): Ed Crane, Cato Institute
Političar (istorijski): Ludwig Erhard
Političar (danas): Vaclav Klaus

Godine turbulencije - a nije Dobrica

Alan Greenspan, liberal i skoro 20 godina prvi bankar Amerike, napisao je svoje memoare (The Age of Turbulence) uglavnom sedeći u kadi. Skoro sve novine u Americi su već objavile pregled knjige: ovde, ovde i ovde.

Greenspan prognozira da će Amerika dugoročno imati dvocifrenu kamatnu stopu. Visoke kamate će biti neophodne da bi se sprečila inflacija koja će se razviti zbog rasta cena kineskih proizvoda jer imaju sve manje radnika koji bi zamenili farme fabrikama. Kaže da prvi podaci već ukazuju na rast kineskih proizvoda. Ovo je pogotovu interesantno jer se očekuje da Fed sledeće nedelje spusti kamatne stope.

Takođe kritikuje Buša što nije više koristio pravo veta da bi smanjio javnu potrošnju. Pogotovu pominje Medicare, a priča i o privatizaciji penzionog sistema. Ne znam da li je kritikovao državnu potrošnju dok je vodio Fed, ali sada kaže da velika državna potrošnja ipak utiče na inflaciju, što znači da kao i Jelašić ne misli da je inflacija isključivo monetarni fenomen, poput Fridmana. Sa Fridmanom se ne slaže ni oko deficita, jer misli da je deficit bitan.

U knjizi hvali Klintona zbog fiskalne odgovornosti i naziva njegov ekonomski program iz 1993. aktom političke hrabrosti. Takođe navodi da je rat u Iraku organizovan zbog nafte. Sve u svemu, sigurno je da ima dosta interesantnog materijala, pa koga ne mrzi da čita 500 strana a voli memoare neka izvoli.

Rurbanisti

su ljudi koji žive u predgrađima i kulturno su još uvek u predgrađu ukusa. Po novom istraživanju, koje je trebalo da finansira Ministarstvo kulture kao što se to radi u normalnim zemljama ali na sreću nije, rurbanisti nemaju mnogo knjiga, ne idu u pozorište, ne znaju ko je Cane ali vole Cecu.

Autor istraživanja kaže da nema razloga za paniku ali da je ljudima potrebno ponuditi izbor, na primer, subvencionisati karte za pozorište. Nažalost, pošto su pozorišta u Srbiji subvencionisana već hiljadama godina, izgleda da ni to nije rešenje za rubaniste već za kulturnu elitu koja dobija jeftinu zabavu.

Davno sam čitao neki intervju gde je neka gospođa iskoristila termin kulturni fašizam za slične kritike ukusa ljudi koji žive van kruga dvojke. Izgleda da se komentatori u Blicu slažu.

Odbojkonomija

Ovo se u ekonomiji zove path-depednence. Neki slučajni događaj može biti inicijalna kapisla koja onda proizvede lančani efekat. Onda se taj efekat održava sam od sebe, a sve je počelo slučajno.

U Srbiji se nikad nije igrala vrhunska odbojka. Slučajni događaj je bio to što je strogi i uporni Miloš Grbić imao dva sina, dok je u isto vreme negde u Budvi odbojku na pesku igrao Vujević. Tako je Srbija i Crna Gora niotkuda dobila generaciju odbojkaša koja je prvo u Atini 1995. osvojila bronzu, a onda sve redom. Miljković, koji je sve to gledao na TV-u je onda počeo ozbiljnije da trenira. I tako dalje. Iz sadašnjeg tima koji je osvojio medalju jedino je Nikola Grbić bio u originalnoj generaciji. Ostali, koji su tada u proseku imali 10-15 godina su posledica TV prenosa i dočeka ispred Skupštine. Da svega toga nije bilo, ne znam koliko njih bi ozbiljno shvatilo odbojku ili uopšte počelo da trenira.

Path-dependence, ili prevedimo ga sa "zavisnost od prethodnih događaja", može da ide u oba smera. U ovom slučaju izgleda da početni efekat jenjava (jer nekad su bila svetska zlata a sada je evropska bronza), ali može i da se u nedogled pojačava.

Razlaz

Ako me nešto nervira kod Economista, to je njihov uvek umereni stav. Tipičan tekst izgleda: argumenti za, argumenti protiv, i onda zaključak negde u zlatnoj sredini. Sve je može da bude, ali ne mora da znači.

Ovaj tekst o Belgiji iz prošlog broja je međutim prilično šokantan. Economist kaže ništa manje nego da je za Belgiju najbolje da se raspadne, i čak i da ne bi bilo loše da se Valonija pripoji Francuskoj a Flandrija Holandiji.

Ključni citati:
Sometimes it is right for a country to recognise that its job is done.
In short, Belgium has served its purpose.

Belgians need not feel too sad. Countries come and go.