Pages

18 October 2007

Najgori političar 2007.

Da ne bude da je prošlo neprimećeno od strane TR-a, ministar Milosavljević najavljuje produženje uredbe (možda je u pitanju zakon) o zabrani izvoza žitarica. Čak, najavljuju i zabranu izvoza nekih prerađevina, npr. brašna. Slaviša je već pisao na ovu temu u postu sankcije i tu zaista nema mnogo toga da se doda.

Milosavljević, koji je najbolji kandidat za najgoreg političara 2007. po analizi TR-a, dodaje kako od zabrane izvoza niko nije pretrpeo štetu jer su cene visoke, a da je između ostalog i sprečen pokolj stoke. Nije mi jasno na koje se podatke poziva ministar kada tvrdi da štete nema (ko to voli da prodaje stvari jeftinije nego što može) i po kojoj je to teoriji pokolj stoke loša stvar.

Ova i slične zabrane su u praksi generalno kontraproduktivne. Ako je jedan od ciljeva da Srbija bude snadbevena kvalitetnim srpskim žitom, kao što tvrdi ministar, ne bi me iznenadilo da za nekoliko godina primene ove uredbe zemljoradnici odustanu od proizvodnje žitarica i preorijentišu se na nešto profitabilnije. Jednostavno kada god vlada uvodi restrikcije tržišta da pomogne određenoj grupi ljudi onda druga grupa a često i ista snosi troškove te odluke. Ako je cilj ove odluke da građani dobiju jeftiniji hleb verovatno će se za par godina građani subvencionisati proizvodnju žita da pokriju razliku između tržišne i limitirane cene.

Rešenje je naravno zaboraviti na uredbu o zabrani izvoza žitarica i ukinuti carine i vancarinske džidžabidže na uvoz poljoprivrednih proizvoda. To bi garantovalo snadbevenost Srbije žitaricama po tržišnim cenama, koje nisu ni previsoke ni preniske već apsolutno potaman.

Finansiranje zdravstva

U planu je prelazak na novi način finansiranja zdravstva. Da se ne obradujete prerano, ne radi se o prihodnoj strani (i dalje ćemo morati da plaćamo obavezno zdravstveno osiguranje), već na rashodnoj strani - prelazi se na sistem kapitacije (a ne kapitalizacije, kao što kažu Novosti).

Zdravstvo je jedna od verovatno najkomplikovanijih oblasti u svakoj državi, gde nema jednostavnih i lakih rešenja. Čak bi i potpuna privatizacija podrazumevala veoma birokratizovan i komplikovan sistem.

Kapitacija znači da će se lekari plaćati po učinku (broju pacijenata, pregleda, operacija i slično), a ne kao sada, kada svi lekari imaju istu platu. Sadašnja uravnilovka ima jednu prednost u odnosu na kapitaciju, a to je da lekari nemaju podsticaj da odbijaju teške pacijente. U sistemu kapitacije, želiš da odradiš što više što lakših pregleda, a svaki teži pregled ti oduzima vreme. Zato će, recimo, lekari opšte prakse upućivati sve iole teže slučajeve specijalistima, kako ne bi gubili vreme na njih. Takođe, u takvom sistemu, lekari imaju podsticaj da zakazuju nepotrebne kontrole i dodatne preglede. Umesto da jednim polučasovnim pregledom lekar sve ustanovi, njemu je u interesu da pacijent dolazi pet puta na po pet minuta, jer mu to donosi pet puta više para. Takođe, kapitacija zahteva znatno više za administriranje.

Što se mene tiče, prelazak na kapitaciju jeste korak u pravom smeru, ali on ni izbliza neće rešiti sve probleme našeg zdravstva. Čak, ukoliko je loše implementiran, može i da pogorša sadašnje stanje. Sve dok neko treći plaća za medicinske usluge (privatno ili, još gore, državno osiguranje), sistem će biti opterećen brojnim problemima, neefikasnostima i nepravdom. Treba odabrati najmanje lošu opciju, a to u zdravstvu zaista nije lako.