Pages

14 December 2007

Uloga političara

Velika sramota za društvene nauke je činjenica da mi i dalje ne znamo tačno kakva je uopšte uloga političara - da li oni kreiraju javno mnjenje (i imaju ulogu lidera) ili samo sprovode ono što narod želi u uslovima koji se egzogeno menjaju.

Ako ja dobro tumačim neke ranije postove blogera ovde, čini mi se da smo Slaviša, Lazar i ja nešto bliži stavu da političari pretežno rade ono što misle da birači žele, a Ivan je nešto bliži stavu da političari igraju bitnu ulogu u formiranju javnog mnjenja, odnosno, da banalizujem, da birači žele ono što im političari kažu.

Odgovor na ovo pitanje je prosto ključan za odgovore na mnoga konkretna pitanja. Na primer, zašto Tadić i Koštunica vode ovakvu politiku prema Kosovu? Da li zato što misle da narod to želi, ili narod to želi zato što su mu političari isprali mozak? Takođe, da li je Milošević kriv što je "zaludeo narod", ili je kriv narod što mu je nekoliko puta dao podršku na izborima? Da li je ludilo na Balkanu 90-ih proizvod političara ili su političari samo rezultat ludila koje je nekako egzogeno došlo (pad berlinskog zida, ekonomska stagnacija, izbori, uticaj novinara i "inteligencije")?

Problem je u tome što se meni lako može prigovoriti da moj stav nekako "vuče" na kolektivnu odgovornost i da u suštini abolira političare. Moj prigovor drugoj strani je da, svaljujući svu odgovornost na političare, abolira sve ostale, uključujući i birače.

Istina je verovatno negde na sredini. Političari se ponašaju uglavnom u skladu sa onim što birači žele, ali imaju određenog uticaja i na formiranje stavova birača. Pitanje onda glasi - a koliki je tačno taj uticaj?

Nobelovac

Brayan Caplan u svojoj knjizi The Myth of the Rational Voter na vrlo uprošćen način objašnjava različite pristupe u tumačenju problema demokratskih sistema.

Oni koji misle da je demokratija savršena smatraju da:
Demokratija funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Skeptici ili oni koji se slažu sa teorijom javnog izbora smatraju da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada ne radi ono što ljudi žele

Brayan Caplan smatra da:
Demokratija ne funkcioniše jer vlada radi ono što ljudi žele

Ja sam najskloniji Caplanovom objašnjenju. Glasači rade na svoju štetu. Oni traže od vlade da sprovodi programe koji ih čine siromašnijim. Ipak ne mislim da je teorija javnog izbora izgubila smisao. Posebne interesne grupe sigurno lobiranjem utiču na donošenje određenih zakona od kojih će najveće ili jedine koristi imati samo oni koji lobiraju (pork barrel potrošnja). Ipak, kada se radi o najvećim programima kao što su zdravstveno osiguranje, obrazovanje, penzije, protekcionizam, verujem da su glasači najodgovorniji što političari implementiraju loša rešenja. Oni to rade jer glasači to od njih i očekuju. Nije nemoguće da Bryan Caplan dobije Nobelovu nagradu za ovu teoriju za nekih 20-ak godina.

Znači nisu samo korumpirane vlade problem već i glasači koji zahtevaju veću ulogu države. Menjati korumpirane vlade je teško, obrazovanje glasača je još teže. Generalno loša vest za liberalizam. Jedino dugoročno rešenje ovog problema je ustavno ograničavanje ovlašćenja države.

Kod Agostina Neta

Skoro sam bio u Angoli. Ova država ima dosta nafte i slične probleme koje imaju i ostale nerazvijene zemlje bogate prirodnim resursima. Primera radi Angola je na dnu liste političkih sloboda (not free), demokratije (151/167) ekonomskih sloboda (139/157) a i pri dnu doing business liste (167/178). Ne mogu da nađem precizne podatke o BDP-u ali izgleda da zbog nafte beleže najveći ekonomski rast u Africi (26% u 2006.) Ipak velika većina stanovništva je i dalje jako siromašna.

Luanda, glavni grad, je jako skup. Ručak bez alkohola za dve osobe košta oko 90 dolara u restoranu koji podseća na pekaru u Beogradu. Najjeftinije pivo u kafani košta oko 6 dolara. Restorani imaju preko deset dokumenata (raznih potvrda) zalepljenih na zidu iznad kase kao dokaz male regulacije. Sve u svemu ekonomska situacija nije sjajna mada posle 25 godina građanskog rata stanje je mnogo bolje nego što je bilo. A i plaže su odlične.

Jednu stvar nikako ne razumem. Nije mi jasno zašto je zabranjeno iznositi lokalnu valutu (kwanza) van zemlje. Na aerodromu policija traži da predate sve što vam je ostalo po džepovima. Mislim da ova zabrana apsolutno nema nikakve ekonomske logike. Možda da bi sprečili falsifikovanje ili spekulacije, ali mi i to zvuči neubedljivo. Da li neko ima bolju ideju?

Relevantno tržište

Problem je što kreativnim definisanjem relevantnog tržišta možete kazniti koga hoćete. Kod Deltinih prodavnica Komisija je utvrdila da je relevantno tržište ustvari usluga koju možemo zvati "supermarketi u Beogradu". Po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, Deltini objekti imaju oko 11% učešća u maloprodaji u Beogradu i oko 6% u Srbiji. Ali ako se računaju samo supermarketi, i to samo u Beogradu, dolazi se do cifre od 63% kojom operiše Komisija.

Šta je onda relevantno tržište: roba koja se kupuje ili usluga supermarketa na nekoj teritoriji? Pošto je Komisija definisala uslugu supermarketa kao tržište, to znači da se tumači da građani nekako imaju pravo da sve kupuju u jednom supermarketu. Ako kupuju hleb u pekari, meso u mesari, a ostatak u Maxiju, onda monopola nema. Ali ako odluče da sve kupe u Maxiju, onda monopola ima. Ja ne volim kada država kreira razna prava. Iz antimonopolskog zakona inače sledi da imamo pravo na robu po određenim cenama. Iz ove odluke posebno, izvedeno je da imamo pravo da sve kupujemo u jednom supermarketu.

Kome ova odluka ide na štetu ? Prvo pekarima, mesarima i ostalim specijalizovanim prodavnicama. A kao i svaka državna borba protiv monopola, nije sigurno ni da koristi građanima. Treba se zapitati zašto preduzeća uopšte idu na ukrupnjavanje. Da bi konačno ostvarile monopol? Ne, nego da bi smanjila troškove po jedinici proizvoda, da bi ostvarila ekonomiju obima. Zato su veće prodavnice i lanci jeftinije od manjih individualnih radnji. Puka je pretpostavka Komisije da se posle nekog nivoa ukrupnjavanja, određen na 40% tržišta, taj trend izokreće i supermarketi odjednom počnu da podižu cene. Ako greše, onda sprečavanje spajanja C-marketa sa Maxijem može značiti i sprečavanje sniženja nekih cena.

Iskreno mrzim svoju zemlju jer ona iskreno mrzi mene

Dobio sam danas prosleđeni mail sa ovim naslovom od jednog druga. Mail je u dnu potpisan od strane čoveka koga ne poznajem, ali tu je ceo potpis, sve sa brojem telefona, email adresom i firmom u kojoj radi.

U tom mailu on opisuje svoje iskustvo sa srpskim zdravstvenom sistemom. Suština je u tome da su njegovo bolesno dete primili u bolnicu sa majkom koja nije imala krevet na kome da spava, da su detetu lekove dali tek posle četiri sata ležanja u bolnici, kao i da naravno u bolnici nema sapuna, toalet papira ili peškira. Takođe, navodi prilično potresnu priču o majci koja nema zdravstveno osiguranje, a došla je sa modrom osmomesečnom bebom koju su hteli da izbace iz bolnice, iako bebe u Srbiji imaju zdravstveno osiguranje po defaultu.

Čovek pri kraju maila postavlja pitanje - Zašto mi plaćamo državno socijalno osiguranje? Zašto uopšte plaćamo porez?

Na osnovu toga gde i šta ovaj čovek radi, mogu da pretpostavim da mesečno plaća više od sto evra za zdravstveno osiguranje. Ako mu je i supruga zaposlena i ako ima iole pristojnu platu, njih dvoje sigurno godišnje plaćaju oko 2000 evra za državno zdravstveno osiguranje. Šta dobijaju za uzvrat? A šta bi za 2000 evra godišnje dobili u privatnoj bolnici? Pa, ako ništa drugo, a ono makar krevet, sapun i toalet papir.