Pages

30 March 2008

Fenomen Katić

Mene kod fenomena Katić u Politici više interesuju komentatori. Posle svakog teksta serija komentatora mu se klanja više nego Bodirogi: odlično, sjajna analiza, vidi se ko je pravi stručnjak i sve tako.

Mislim da je posredi dobro poznata ali često zanemarena stvar da mi imamo preferencije nad mišljenjima. Ljudi prosto vole određena mišljenja i samo zbog toga počnu iskreno da veruju da su ta mišljenja tačna. To je najbolje izraženo u frazi "hoću da verujem" koja se dosta često čuje, a koliko mi je poznato postoji i u drugim jezicima. Ta fraza ustvari ima ozbiljno značenje u kognitivnoj psihologiji -- ljudi veruju u stvari u koje hoće da veruju. I nisu svesni toga.

Navijač Zvezde i Partizana se nikada u ozbiljnom razgovoru neće složiti da su šanse timova na predstojećoj utakmici recimo 50:50. I jedan i drugi ozbiljno veruju da je baš njihov tim bolji. A u pozadini toga je želja svakog od njih da baš to veruje.

Tako je i sa ovim stvarima. Mnogo je ljudi koji jedva čekaju da čuju da se kapitalizam ruši i da Amerika propada. I da bi ozbiljno poverovali u to nije im potrebno mnogo dokaza. Napišete naslov "Kraj neoliberalne ere", napunite tekst poluinformacijama i poluznanjem i ljudi, zato što hoće da vi budete u pravu, vas iskreno proglase stručnjakom. To je suština fenomena Katić.

Sa druge strane, možete se ubiti od objašnjavanja da to nije baš tako, izneti gomilu dokaza na sto, ali ako neko u dubini duše neće da veruje u to što pričate, neće vam pomoći. A prema kapitalizmu, trgovini, tržištu je uvek vladao određeni stepen neprijateljstva. Zbog toga kad Milton Friedman na ulici spase devojčicu od napada besnog psa u novinama izađe naslov "Čikaški ekonomista ubio kućnog ljubimca", i zbog toga poznatom tržišno orijentisanom novinaru Johnu Stosellu na ulici slučajni prolaznici dobacuju "Dabogda crk'o!".

Kraj neoliberalizma

Zove me danas prijatelj i pita jesam li video naslovnicu Politike. Zašto? Kaže, ima ogroman naslov "Kraj neoliberalne ere". Odem na sajt Politike, kad naravno, ko drugi nego naš stari znanac, ekonomski analitičar Nebojša Katić, objavljuje da je došao kraj neoliberalizmu, zato što FED vodi inflatornu monetarnu politiku koja uništava ekonomiju, (a "neoliberali" su valjda advokati inflacije, pretpostavljam).

Tim povodom poslao sam komentar Politici na taj tekst, za koji naravno nemam mnogo iluzija kako će završiti, te ga reprodukujem ovde:

Autor ovog teksta demonstrirao je popriličan stepen ekonomske nepismenosti. Najpre, ne postoji nikakva neoliberalna ekonomska škola koja vlada američkom monetarnom politikom. Monetarna politika američkog FED-a je oduvek u osnovi bila kejnzijanska, snižavanje kaamatne stope da bi se "pomoglo" biznisu i podstakao rast. Sadašnje usporavanje američke privrede posledica je preterano inflatorne monetarne politike FED koja je dovela do pogrešnog investiranja stotina milijardi dolara. Kamatna stopa je veštački snižena, investitori time dezinformisani da je kapital jeftiniji, oni pojačali investiranje u kapitalno intenzivne projekte. I kao rezultat imamo neodrživi bum prevashodno u sektoru izgradnje i industrije kapitalne opreme, kao i uvek prilikom poslovnih ciklusa, koji se sada bliži kraju, i veliki deo tih investicija i kredita dolazi u pitanje. Kakve veze inflatorna ekonomska politika centralne banke ima sa "neoliberalizomom"?

Obratno, neoliberalna monetarna politika je zlatni standard, automatski sistem samoregulacije novca u kome vlada ni monetarne vlasti nemaju nikakvu aktivnu ulogu, ili pak mnogo restriktivnija monetarna politika. Ako pogleda šta bilo koji od "neoliberalnih" ekonomista kaže o politici FED, videće da su oni njeni najžešći kritičari. Ili se zalažu za radikalno smanjenje emisije novih kredita putem monetarnog pravila o maksimalnoj stopi monetarnog rasta poput Fridmana i čikaških "monentarista", ili za potpuno ukidanje FED-a i povratak zlatnom standardu, kao što tvrde recimo predstavnici Austrijske škole. I onda neće svoje pretenciozno neznanje prodavati kao neku ekonomsko-geopolitičku "analizu" propasti neoliberalizma.