Pages

10 June 2008

Društveni napredak

Tako profesor Yao Yuan, sa Renminskog univerziteta u Kini komentariše nacrt zakona u Liaoning provinciji kojim se ljudima nameće obaveza da "često pozdravljaju i posećuju svoje roditelje". Yao takođe kaže da se do sada insistiralo na finansijskoj obavezi prema roditeljima, ali da će se sada inistirati i na emocionalnoj obavezi.

Samoća u starosti je samo nusefekat politike jednog deteta. Naime, jedna od najvećih prednosti imanja više dece je što kada ostariš imaš više zabave i sigurnosti - tu su deca, unučići, praunučići i tako dalje. Ovako, država je uvela ograničenje, pa pošto roditeljima nije dovoljna pažnja samo jednog deteta, onda se njemu nameće dodatna obaveza.

Po mom mišljenju, petljanje u sasvim očigledno privatne stvari je nešto najgore što država može da uradi. U kakvim će odnosima čovek da bude sa svojom porodicom i prijateljima je najprivatnija moguća odluka. Naravno, Kina ne bi bila Kina kada bi ljudima ostavljala mesta za privatnost.

Za Jugo nostalgičare

Vlada Srbije je pre mesec dana imenovala Milenu Jokić za v.d. direktora Savezne javne ustanove Radio Jugoslavija i Ileta Kovačevića za direktora Savezne javne ustanove Jugoslovenski pregled.

Neko bi možda mogao da im javi da Jugoslavija ne postoji već više od pet godina. A šta su uopšte savezne javne ustanove, čemu služe i zašto nisu privatizovane, ne smem ni da pitam.

Igrala se deca

Marko Milošević oslobođen optužbi.

Moj problem sa ovim slučajem je što sam ceo događaj lično gledao sa terase, zajedno sa još nekoliko desetina ljudi (sve se dogodilo u glavnoj požarevačkoj ulici, a buka je izvukla ljude na prozore). Doduše, Marka nisam video, ali kažu drugi da su ga videli.

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

I šta sad? Pa ništa, Marko će nam oprostiti što nas je tukao. Šteta samo što i Đinđićeva deca nisu problematična, pa da Tadić i tu uspostavi neku paralelu.