Pages

03 December 2008

Odgovor na krizu

Političari vole krize. Kriza bilo kakve vrste je odličan izgovor za intervenciju države, a kada jednom interveniše, država najčešće ne izlazi iz ekonomije nego ostane tu gde jeste. Kao što kaže Milton Friedman, ništa nije tako stalno kao privremena državna mera. To je ono što Robert Higgs, jedan od najrelevantnijih američkih ekonomista, zove račet efekat -- kada se stepen jednom promeni naviše, on tu i ostaje. ("Najrelevantnijih" ekonomsta kažem jer ima mnogo ekonomista koji se u akademskom svetu odlično kotiraju i čekaju u redu za Nobela, ali su zbog opskurnosti teorija ustvari potpuno irelevantni -- na primer Robert Lucas ili Thomas Sargent; sa druge strane, Higgs ili Steve Hanke su u akademiji zanemareni ali u praksi i na policymaking nivou imaju mnogo toga zanimjivog i važnog da kažu; ima i onih čiji je rad i akademski dobro kotiran i relevantan u stvarnosti, kao Friedman, Becker ili u novije vreme Andrei Shleifer; i naravno, i onih koji su i akademski i praktično irelevantni, kao Lazar.)

Elem, Prvi svetski rat, Velika depresija, Drugi svetski rat, svi su predstavljali skok državne intervencije na novi nivo, koji je onda manje više ostajao tu gde jeste. I to je Higgsova teorija rasta države, najbolje objašnjena u samom naslovu knjige koja je iznosi: Kriza i Levijatan. Poslednji primer imamo u dešavanjima u EU i SAD, a očiglednu potvrdu teorije je dao Obamin novopostavljeni šef kabineta, Rham Emanuel koji je posle izbora bukvalno rekao: "Ne smemo da proćerdamo ovu krizu; to je prilika da se urade stvari koje inače ne bi mogli da uradimo". QED.

Ali dobre vesti su da u Srbiji za sada izgleda da Higgsova teorija ne važi. Kao odgovor na krizu ne pominje se obimna intervencija, nego suprotno, mere štednje. Takođe, najavljuje se giljotina propisa, za koju ne treba objašnjavati zašto je dobrodošla. Štednja u smislu rasipanja budžetskog novca je takođe uvek dobra stvar, ali klasična makroekonomska politika u vreme recesija nije smanjenje, nego kejnzijansko povećanje državne potrošnje. U Srbiji se pak govori o njenom smanjenju i to je po mom mišljenju dobro, jer smanjenje državne potrošnje ne znači ništa drugo nego povećanje privatne potrošnje, a državna potrošnja nema magični multiplikator zbog čega je navodno posebno potrebna u vreme krize. Izgleda da će Srbija ovog puta ignorisati kejnzijanski recept.

Ono na čemu ja međutim ne bih insistirao je smanjenje budžetskog deficita u ovom trenutku. Umesto toga bih iskoristio krizu za smanjenje poreza na dohodak i doprinosa i ostavio deficit u budžetu. To je posebno potrebno zbog talasa otpuštanja. Poslodavci i sami nekako moraju da odgovore na krizu, a kako je zaposlenost često bila veštački stimulisana tenderskim uslovima kod privatizacije, otpuštanje je njihov očigledan izbor. Smanjenjem poreza na dohodak i doprinosa taj trend bi se ublažio. Dodatno bi se ublažio deregulacijom tržišta radne snage po ugledu na Đinđićev zakon iz 2001. i mada koalicini partneri ne bi bili oduševljeni, možda je sada dobro vreme da se kriza iskoristi i za to.

Sve u svemu, u Srbiji odgovor na krizu za sada izgleda bolje nego u većini zapadnih zemalja. Još bolje bi bilo kada bi se pored mera državne štednje, u odgovor na krizu smestile i ove dve stvari, da ponovim: 1) smanjenje poreza i doprinosa makar i po cenu budžetskog deficita; 2) ako je ikako moguće, deregulacija tržišta radne snage vraćanjem na prethodni zakon.

Nisu se upisali

Kada u svih devet slučajeva u kojima su strane nastavile postupak (tužbom Vrhovnom sudu) Vrhovni sud poništi rešenje Komisije, onda tu zaista nešto nije u redu. 9:0! Da su dali bar počasni! Kaže Boris Begović analizirajući učinak Komisije za zaštitu konkurencije.