Pages

16 January 2009

Fiskalni stimulus

Upravo je objavljeno da su Obamini savetnici koncipirali plan od najmanje 825 milijardi dolara fiskalnog stimulusa koji će ponuditi Kongresu na usvajanje.

Naravno, ne treba se čuditi kada političari beskrupulozno koriste povoljne okolnosti za širenje prave orgije državne potrošnje. Ali, je svakako neverovatan fenomen do koje mere su ekonomisti glavnog toka spremni da im u tom poslu sekundiraju. I koliko su spremni da prenebregavaju ne samo ekonomske doktrine kojih su se do juče držali, već pre svega elementarni zdrav razum i logiku.

Kada se o fiskalnom stimulusu radi, jednostavno pitanje koje ne možete naći u komentarima većine ekonomista je - kako se finansira fiskalni stimulus? Svi će se složiti načelno-teorijski da nema besplatnog ručka. Osim, nekako kad je reč o fiskalnom stimulisanju ekonomije, gde se veruje da država može obezbediti neke pogodnosti bez troškova, zapravo sa dodatnim koristima.

No, odakle dolaze pare? Odgovor - od poreza, od povećanog državnog zaduživanja ili od štampanja para. Nema četvrtog načina. Porezi u Americi neće biti povećani već smanjeni ili slični kao sada. Dakle, to nije izvor. Da li je zaduživanje izvor sredstava? Vrlo verovatno. Samo ni to ne ide besplatno. Kinezi, Japanci i svi ostali koji drže obveznice američkog Trezora neće neograničeno pokrivati američki dug. Ako zaduženost raste, rastu kamatne stope i na kraju dolazi do istiskivanja privatnih investicija (što na kraju može odvesti u inflaciju kao poslednje očajničko "rešenje"). Vlada ne može da se zadužuje i da povećava potrošnju a da se to ne odrazi negativno na privatne investicije. Ako može, zašto onda ne poveća državni dug 10 puta i ne uvede stimulus od 10 000 milijardi? Ako se bogatstvo "multiplikuje" (a ne istiskuje), povećajmo onda stimulus 50 ili 100 ili 1000 puta? Koji je teorijski argument protiv takvog povećanja?

Osim toga, pitanje je kriterijuma za donošenje investicionih odluka. Američka vlada će da potroši skoro 900 milijardi dolara tokom sledeće godine na infrastrukturu, obnovljive izvore energije, zdravstveno osiguranje i tako redom. To znači da će ta vlada morati da donosi enorman broj osetljivih investicionih odluka, i to dalje znači da onaj ko predlaže taj plan i onaj ko ga kao ekonomista podržava, veruju da vlada ima bolje informacije, moć predviđanja i podsticaje za ulaganje od tržišta, i da će ona superiorno da alocira tih 900 milijardi. Kada neko prigovori da je to apsurdno, jer ako je država bolji investitor od privatnika onda nije trebalo ukidati socijalizam, kolektivisti odgovaraju da je to slučaj samo u depresiji ili recesiji kad privatna tržišta presuše. Dakle, tržište je inače superiorno u odnosu na vladu, ali kad ono "otkaže" onda vlada postaje genijalna, i sposobna za sve ono za šta inače nije sposobna - da bude dobar investitor i kapitalista. Koja je teorijska osnova za takvo idiotsko verovanje u prestabiliranu harmoniju između političara i biznismena (kad prvi "zna" drugi ne "zna", i obrnuto)? Ja do sada nisam čuo ništa na tu temu. Voleo bih da ako je neko od čitalaca upoznat sa bilo kakvom argumentacijom tog tipa, da me sa njom upozna.

Političari i birokrati u federalnim telima će, dakle, na osnovu svojih recesijom mistički zadobijenih moći predviđanja i procenjivanja, na brzinu morati da evaluiraju stotine i stotine projekata tokom naredne godine, i da odluče koji od njih zavređuju pare poreskih obveznika a koji ne. Oni će u odsustvu tržišnih signala da smisle bolju upotrebu ogromnih resursa u odnosu na ono što bi privatne individue bile u stanju same da učine. Kog kvaliteta će da bude njihova cost-benefit analiza predloženih projekata, i po kom kriterjumu će političari moći da pretpostave šta treba a šta ne treba finansirati (čak i da ostavimo po strani notorne public choice prigovore da će najveći deo para biti potrošen na pork-barel, korupciju i podmićivanje interesnih grupa)? Kako će oni da razlikuju "koristan" od "štetnog" projekta? Vrlo sam radoznao za teorijsko razjašnjenje i ovog problema, te molim čitaoce da se uključe.

Jedna od mojih najtrajnijih fascinacija stanjem ekonomske teorije je količina idiotskih tvrđenja koja podrazumevaju mogućnost centralnog planiranja i njegovu veću efikanost u odnosu na tržište, i istovremeno blaženo neuviđanje ogromnog broja ekonomista protivrečnosti između tih tvrđenja i načelne odanosti tržišnoj privredi; da ne možeš istovremeno biti zagovornik tržišne privrede i fiskalnnog stimulusa, jer ovo drugo podrazumeva verovanje da su državni birokrati epsitemološki i informaciono privilegovani u odnosu na tržišne aktere. Ako u to veruješ, onda moraš principijelno biti protiv kapitalizma kao takvog. Ne sme se dozvoliti da tolika ogromna količina novca ostaje na privatnim tržištima, pošto bi ljudi u ofisima i nadleštvima u prestonici mogli korisnije da ih upotrebe. A ako se ne slažeš sa tom propozicijom, onda moraš smatrati fiskalni stimulus čistim traćenjem para. Nema trećeg.

GWB, kraj mandata

Kejns je u jednom bio u pravu. U poslednjem pasosu Opšte teorije kaže da nisu skriveni interesi nego ideje te koje su opasne i koje na kraju naprave razliku između dobra i zla.

Predsedništvo Georga W. Busha je takav slučaj. Od tolike buke koju prave svi njegovi profesionalni neprijatelji, previđa se činjenica da on za osam godina nije imao ni jednu važniju kompromitujuću aferu, ličnu, finansijsku ili političku. Uporedite to sa Billom Clintonom koji je ne samo lagao pod zakletvom oko slučaja Levinski, nego je bio upleten u nerazjašnjene finansijske dilove, poslednjeg dana mandata amnestirao pomagače u ovim aferama i svog kriminalnog polubrata, a na kraju još i pokušao da pokrade nameštaj i umetničke vrednosti iz Bele Kuće. Obama pre nego što je i postao predsednik ima više afera nego što je Bush za sve ovo vreme imao. Kao i Reagan, GWB nije svetski džet-seter nego dobar konzervativac koji letuje na svom teksaškom ranču, voli da sam obavlja kućne i rančerske poslove i to planira da radi i sada po završetku mandata.

Ali pogrešne ideje su ono što su od njegovog predsedništva napravile debakl. Negde između osvajanja vlasti i 11. septembra 2001. priklanja se idejama male grupe neokonzervativaca okupljene oko potpresednika Cheneya. Neokonzervativci su bivši trockisti. Trockijev ideal je bila permanentna svetska revolucija u cilju uspostavljanja komunizma, a neokonsi su u istoj stvari samo zamenili ciljeve i umesto komunizma stavili demokratiju. Svetska revolucija je ostala. A šta je unutrašnja ekonomska politika naspram večnosti, ona se može zanemariti, a da bi se javno mnjenje pridobilo za veliku stvar možemo im još i povlađivati i davati šargarepe koje traže. Tako Bush skoro do kraja mandata nije stavio nijedan veto na potrošnju i po stepenu povećanja državne potrošnje, čak i ako se isključi vojni deo budžeta, spada u najrasipljivije predsednike ikada.

Dakle ideje, a ne skriveni interesi. Jesu Hulliburton i neke firme dobile ugovore, ali to se moglo raditi sa bilo kakvim javnim nabavkama i bez započinjanja rata. Niti je reč o naftnim interesima, jer prihod od iračke nafte ide iračkoj vladi i nikom drugom. U pitanju je, pre svega, bila zabluda, pogrešna ideja da svi ljudi vole lične slobode i da će za tako nešto glasati kad im se pruži prilika. Videćemo šta će se dalje dešavati, možda Irak zaista postane stabilna demokratija, a možda se i raspadne u nastavku građanskog rata. Ali ako treba sumirati predsedništvo GWB, to bi bilo da je on kao čovek imao vrlo malo sebičnih interesa, da je imao jak karakter i insistirao da uradi ono što smatra da je ispravno, makar to platio i padom popularnosti. Problem nije bio on lično, nego ideologija velikodržavnog konzervativizma koju je u toku mandata prihvatio i koja je na kraju obeležila i spoljnu i unutrašnju politiku u poslednjih osam godina.

Vaclav Klaus

Ne dirajte tržište, kaže najliberalniji evropski predsednik u tekstu prevedenom na NSPM.

Češka je jedina zemlja na svetu gde je prosečan građanin čuo za Misesa i Hayeka, i to je naravno zbog Klausa koji se sve ove godine na njih dvojicu rutinski poziva u političkim govorima i intervjuima.

Sa druge strane, češki liberalni ekonomisti kažu da je Klaus mnogo više voleo da priča o Misesu i Hayeku nego da njihove ideje sprovodi u praksi -- za vreme premijerskih mandata podržao je državne banke, državne monopole, kontrole stanarina, vojnu obavezu i druge antiliberalne ideje. Ako vas ta strana medalje interesuje, ovo (pdf) je članak Jozefa Šime, ekonomiste austrijske orijentacije koji je uspeo da postane direktor ekonomskog fakulteta Karlovog Univerziteta u Pragu.