Pages

18 January 2009

Kejnz I

Već je ovde bilo rasprave koliko je Kejnzova teorija uzrok a koliko posledica kolektivizma. Ovih dana, njegovo ime je ponovo u centru pažnje zbog toga što izgleda da se mnogi ekonomisti sada okreću njegovoj teoriji u nameri da opravdaju nezabeleženi porast državnih intervencija i posebno državne potrošnje kao leka za recesiju. Ja planiram da sada, upravo zbog novootkrivene popularnosti Kejnzovih ideja, napravim mali serijal o greškama kejnzijanske ekonomije. Danas počinjemo generalnim uvodom, uz osvrt na ideju fiskalnog stimulusa i Kejnzovo generalno neshvatanje teoreme razbijenog prozora, a narednih dana ćemo se baviti i nekim specifičnijim detaljima.

Kada pogledate njegovu teoriju vidite da je Kejnz samo reciklirao najgore praznoverice merkantilista iz XVII veka, i preveo ih u jedan nepodnošljivi visokoparni, kvazi-učenjački žargon (što je i jedina "inovacija" u njegovoj teoriji). Mislim da je najraniju i verovatno najbolju sveobuhvatnu kritiku Kejnza koja ovo jasno pokazuje napisao Henri Hazlit 1959 godine u knjizi "Failure of New Economics".

Šta je osnovna Kejnzova ideja? Štednja je loša i do kriza dolazi zbog previsoke stope štednje a premalo investicija i potrošnje, što uglavnom nastaje kao posledica psiholoških faktora, "pesimizma" poslovnih ljudi itd. U skladu sa Kejnzovim žargonom to se zove "nedovoljna agregatna tražnja" koja se karakteriše povećanom nezaposlenošću i hiperprodukcijom. Kad je agregatna tražnja nedovoljna šta treba uraditi? Treba da država investira u one projekte za koje privatni sektor nije zainteresovan. Po mogućstvu, to treba da budu neisplative, loše investicije koje neće stvoriti nikakvu tržišno vrednu ponudu, jer bi se time zadržao kobni "debalans" između agregatne ponude i tražnje. Država plati nezaposlenima da rade bilo šta, recimo kopaju kanale ili grade mostove i puteve koji nikom ne trebaju; onda radnici kupuju robe i usluge, stimulišući njihove proizvođače, ovi onda povećavaju kupovine od svojih dobavljača, stimulišući njih, i tako redom, blagostanje se širi kroz celu ekonomiju.

Dakle, celokupno uveravanje američkih i evropskih političara da će fiskalni stimulus finansirati korisne projekte sa Kejnzovog stanovišta je čista glupost. Ono što treba tokom recesije nije da vlada glumi i podražava tržište, nego da uliva pare u bilo kakve projekte da bi zaposlila ljude, i efektom multiplikatora prelila blagostanje u sve sektore ekonomije. Kejnzov omiljeni istorijski primer uspešne anticiklične politike koji daje u svojoj "Opštoj teoriji..." je izgradnja piramida. Zapošljavanje hiljada i hiljada ljudi na potpuno beskorisnim poslovima gradnje državnih mauzoleja vladara. Ne treba nikakva cost-benefit analiza projekata da bi smo vodili kejnzijansku anticikličnu politiku. Onaj čuveni drugi primer sa plaćanjem ljudima da kopaju i zatrpavaju rupe, koji se često smatra preteranim, je sa kejnzijanaskog stanovišta idealan oblik fiskalnog stimulusa. Što se vlada više trudi da investicije budu racionalne to efektivnost celog stimulusa slabi, jer reprodukuje neravnotežu između ponude i tražnje.

Kejnz je potpuno ozbiljno verovao u ove budalaštine. Prilikom jedne posete Americi u hotelu, on je pred prijateljima umesto da obriše lice jednim peškirom uzeo ceo set peškira, bacio na pod i izgazio, objašnjavajući da time povećava tražnju za uslugama sobarica. On je bezupitno verovao da društvo postaje bogatije kad klinac razbije izlog bakalnice. Današnjim obožavaocima Kejnza je blam da kažu to otvoreno, da tip ekonomske teorije koji nam oni serviraju kao spas iz ekonomske krize zahteva da plaćamo ljude da kopaju i zatrpavaju rupe (ili uništavaju inventar po hotelima :)), već radije delimično falsifikuju teoriju, pretvaranjem da država treba da investira isključivo u korisne projekte, da bi sačuvali njen osovni etatistički i kolektivistički impuls - zahtev za povećanjem državne potrošnje kao "leku" za recesiju.

Kejnz je bio rđav ekonomista iz jednog osnovnog razloga - što nije razumeo osnovnu poentu ekonomije da nema besplatnog ručka i da se razbijanjem prozora ne povećava blagostanje društva. Drugim rečima, da državno trošenje mora da se plati, porezima, zaduživanjem i manjim privatnim trošenjem (kao što više para za staklara znači manje para za obućara, u Bastijinoj priči). Štednja je loša, potrošnja nije posledica nego uzrok bogatstva, kamatna stopa zavisi od psiholoških faktora, protekcionizam je ekonomski superioran u odnosu na slobodnu trgovinu i bolje promoviše mir u svetu, da je kamatna stopa na tržištu skoro uvek "previsoka" i da su zakoni protiv "zelenašenja" savršeno opravdani, i gomila sličnih idiotizama, sve se to može naći u Kejnzovoj "Opštoj teoriji...". Činjenica da takva jedna kompletna besmislica kao što je Kejnzova ekonomska teorija (čiji su merkantilistički duplikati u XVIII i XIX veku služili samo za sprdnju ljudima poput Adama Smita, Dejvida Hjuma, J.S.Mila ili Dejvida Rikarda) zauzima tako prominentno mesto na današnjim univerzitetima i utiče na ekonomsku politiku toliko zemalja, govori samo o stepenu do koga je došla razgradnja intelektualnih standarda zapadne civilizacije u prethodnih stotinak godina.