Pages

26 January 2009

Ne dajmo pare belcima!

Pogledajte ovaj zaista šokantan video.

U njemu Obamin ekonomski savetnik Robert Reich pred kongresnim komitetom kojim predsedava Charlie Rengel, objašnjava zašto novac od stimulusa za infrastrukturne radove ne treba da ide "kvalifikovanim profesionalcima niti belim muškarcima u građevinskom biznisu" nego sirotinji, nezaposlenima i manjinama! I da se moraju uspostaviti neki objektivni kriterijumi koji bi takav ishod obezbedili. Na to mu šef komiteta odgovara da je to sjajno i da nema šta da brine, jer srednja klasa je u ovim teškim vremenima toliko zauzeta obezbeđivanjem osnovnih životnih potrepština, da neće ni primetiti takvu prevaru.

Drugim rečima, "investicije" u infrastrukturu su samo još jedan novi redistributivni program federalne vlade (i to sa neskrivenim rasističkim prizvukom), a ne neka "antirecesiona" politika.

Fobija od totalitarizma

Danas je skoro svako odstupanje od „normalnog“ ponašanja, čitaj srećnog i prilagođenog, klasifikovano kao neka vrsta mentalne bolesti. Bolesno je biti tužan, bolesno je biti ljut, bolesno je biti stidljiv. Evo malopre je jedna žena iz Ministarstva zdravlja na televiziji rekla da su pušači „teški bolesnici“ koji su „neuračunljivi“ i „ne znaju šta je dobro za njih“, ali da će „jednog dana shvatiti“, milom ili silom. Dok ja ovo pišem možda se upravo na listu mentalnih bolesti dodaje i moja „fobija“ od totalitarizma.

To je Jovana Papan iz vrlo dobrog odgovora u polemici o usvajanju dece, ali još više o puzajućem totalitarizmu iz labaratorija društvenih naučnika.

Zašto ne fiksni kurs?

Smatram da NBS mora da napravi zaokret u tekućoj politici i da umesto targetiranja inflacije doda još jedno nominalno sidro u vidu deviznog kursa, koje bi ojačalo kredibilitet sistema. To svakako ne bi trebalo da znači politiku fiksnog deviznog kursa, već neki od oblika rukovođenog upravljanja koji ne bi dozvoljavao veće oscilacije deviznog kursa od nivoa koji odgovara razlici u inflaciji između Srbije i Evropske monetarne unije.

Ekonomista Nikola Fabris navodi neke dobre razloge protiv fluktuirajućeg kursa, ali nije mi jasno zašto se onda ne odluči za potpuno fiksni, umesto rukovođeno fluktuirajućeg kao srednjeg rešenja. Slobodno fluktuirajući kurs i potpuno fiksni kurs su jedina dva oblika tržišno određenog kursa. Prvi zato što cenu dinara određuje ponuda i tražnja, drugi zato šte je cena dinara identitet sa frakcijom cene evra, koju određuje ponuda i tražnja. A srednja rešenja kao što su rukovođeno fluktuirajući ili prividno fiksni (pegged) su kursevi zavisni od arbitrarne volje centralnih bankara. Koje su prednosti takvog kursa u odnosnu na potpuno fiksni? Ja ih ne vidim, osim ako se pod prednošću ne smatra mogućnost vođenja samostalne monetarne politike. Sa fiksnim kursom monetarne politike nema jer se novac štampa-povlači samo na osnovu ulaska-izlaska deviza, pa centralna banka nema mnogo prostora za kreativnost. Ali nemogućnost samostalne monetarne politike bi u zemlji koja ni posle osam godina demokratske tranzicije ne može da spusti inflaciju ispod 10-15% trebalo da bude prednost, a ne mana.

Dakle Fabrisove razloge protiv fluktuirajućeg kursa razumem. Ali zašto onda ne ići na vezivanje za evro, nego ostavljati NBS da se igra rukovođenim kursom i monetarnom politikom? Još nisam čuo dobar razlog za to.

Banke

Kliknite ovde za sliku o tržišnoj kapitalizaciji nekih od najvećih svetskih banaka sredinom 2008. i danas.

Vukadinović o Koštunici

Đorđe Vukadinović pravi neku vrstu istorijskog epiloga/euloga politike Vojislava Koštunice. Možda deluje iznenađujuiće, ali to nije (samo) apologija, nego pre kritika. Osim već očekivanih žalopojki nad Koštuničinom preteranom dobrotom, nesposobnošću da se nosi sa medijskim i inim mahinacijama "žutih" i "slepog podređivanja interesa stranke interesima države" (sve stare, dobro poznate Vukadinovićeve "kritike" na račun Koštunice poznate još iz Đinđićevog vremena) sada imamo i dodatne, ozbiljnije kritičke zaplete. Koštunica, naime, nije bio dovoljno dobar nacionalista, nije dovoljno ozbiljno shvatio sopstvenu kosovsku retoriku.

Kaže Vukadinović: "Коштуница се понашао, расписивао изборе и са власти одлазио као да је политичар у једној нормалној ("досадној") демократској земљи. Али је, с друге стране, његова политика и реторика, нарочито последњих година, одговарала опису опседнуте, угрожене и полуокупиране земље и народа који се бори за своју територију и голи опстанак. И то је, рекао бих, суштинска, најдубља и, заправо, неопростива противречност политике коју су Коштуница и ДСС водили последњих година, и из које су онда произашле све остале нелогичности и проблеми те политике.

Није чак сада пресудно ни то која је од ове две слике реалистичнија и тачнија. Обе су највероватније мало претеране, али је јасно да је, по мом виђењу, истини далеко ближа ова друга ("опседнута земља")
."

Zaista "neoprostivo". Dakle, umesto da glumi kako je sve normalno, a on političar u jednoj normalnoj, običnoj zemlji koji raspisuje izbore i na njima dolazi na vlast i sa nje odlazi itd, Koštunica je po Vukadinoviću morao da ozbiljno shvati sopstvenu (po Vukadinoviću "daleko tačniju od one prve") paradigmu Srbije kao "poluokupirane i opsednute zemlje" i da se ponaša u skladu sa njom. Jasno, kad je zemlja "poluokupirana" i "opsednuta" sa svih strana neprijateljima, onda se čovek ne ponaša kao Koštunica-mlakonja knjiški demokrata, legalista, nego...Hm, da pogađamo, možda kao Slobodan Milošević. Bingo. I on je, kao i Koštunica, vladao, i to skoro 15 godina, zemljom koja je takođe stalno bila "opsednuta" i na meti svih mogućih neprijatelja, do CIA-e i Vatikana, do Novog Svetskog Poretka. Ali on, naravno, nije napravio kobnu Koštuničiinu grešku da se ponaša i raspisuje izbore kao da živi u Švajcarskoj. Nikako. On je pokazao mnogo više državničke odgovornosti prema ideji okupirane i opsednute zemlje, u kojoj nema mnogo mesta za te švajcarske trice i kučine.

Naviknut godinama da moj mentor Vukadinović :) brani Koštunicu kao treću, srednju liniju između Miloševića i Đinđića, između "autističnog nacionalizma" i "eklektičkog nacionalizma, bio sam silno iznenađen kada je on pre nekoliko godina potpuno "preumio" i postao otvoreni miloševićevac (ili radikal, kako vam je volja) i stao da kaštiguje Koštunicu što nije dovoljno dobar miloševićevac, tj radikal. Posle toga je izgledalo da je Koštunica poslušao, shvatio da je sve bilo zabluda, da se mora vratiti svetlim tradicijama Gazimestana 1989 i srpske slobodarske politike iz 1990-ih. No, izgleda da u tom smislu ipak nije učinio dovoljno da usreći i Vukadinovića...Jedan je Sloba...