Pages

29 January 2010

Bojim se da je u pravu

U Srbiji hapšenje može da vam se dogodi kao i elementarna nepogoda, koju ničim niste izazivali, a ne možete je izbeći.

Kaže za Press novopečeni naprednjak, Goran Knežević.

27 January 2010

Hajekovsko znanje

Hajek je tvrdio da je u kontekstu ekonomskog razvoja centralizovano ekspertsko znanje precenjeno, a da je decentralizovano, svakodnevno, znanje specifično prema vremenu i mestu, daleko potcenjeno. Evo jednog i drugog posta o tome, ali danas sam (u jednom članku za koji nemam link) naišao na sasvim slučajan primer koji lepo oslikava Hajekovu poentu: kada su čoveka koji radi kao kurir pitali da li je bolje da pošiljke u visokim zgradama raznosi od prizemlja nagore ili od vrha nadole, on je odgovorio: "Zavisi od doba dana".

Jel su čuli oni za uvoz?

Zamislite sledeću vest:

Mlekara Imlek je zamolila potrošače da konzumiraju što manje mleka narednih dana, budući da sve mlekare rade pod punim kapacitetom. Generalni direktor Imleka je izjavio "Kako vreme prolazi, a potrošnja raste logično je i da raste verovatnoća da će u nekoj mlekari doći do problema sa opremom za mužu, zbog toga Imlek apeluje na potrošače da danas i narednih dana smanje potrošnju".

Odgovor potrošača na tako nešto bi bio ili "Šta me briga, kupiću od Somboleda" ili "Šta me briga, kupiću neko uvozno".

Ali, kada tako nešto kaže EPS, opciju da kupite od drugog domaćeg proizvođača jednostavno nemate, zato što je proizvodnja struje de facto zabranjena bilo kome osim EPS-u.

Međutim, i dalje postoji opcija da EPS uveze struju, tako da mi nije jasno zašto dižu toliku paniku.

26 January 2010

A da nije možda zbog hladnoće?

Sajt B92 prenosi:

Najava da će struja poskupeti tek kad prođe grejna sezona je jasan poziv da se ko god može greje na struju, što je dovelo do dnevne potrošnje od 152 miliona kilovatsati, a narednih dana se očekuje potrošnja od 160 miliona kWh, navodi se u saopštenju EPS-a.

Znači, ovih dana je skočila potrošnja jer je vlada najavila da neće doći do poskupljenja struje? Da struja može da se skladišti, pa i da im poverujem. Ovako sam ipak skloniji jednostavnijem objašnjenju - zahladnelo je, pa se narod dogreva na struju.

Samo je Radovan protivan

Izgleda da više nema potrebe da se popularizuje evroizacija. Građani su shvatili. Pogledajte komentare na vest Uvođenje evra nije dobro rešenje. Još samo da ubedimo stručnjake.

Hajek vs. Kejnz

23 January 2010

Libertarijanci, n-ti put...

Već smo ovde ranije ustanovili da prosečan libertarijanski glasač u Americi u smislu "ideologije" više naginje ka "konzervativizmu" nego ka "liberalizmu". No, kako god sa tim stajalo jasno je da to predstavlja manje važan faktor: za ogromnu većinu libertarijanskih glasača ključne stvari su porezi, inflacija, državni dug, nacionalizacija zdravstvenog osiguranja itd, a gej-brakovi, abortus i slične stvari potpuno sekundarna pitanja bez mnogo uticaja na njihovo opredeljivanje u glasanju.

Ipak, ima neko ko se ne slaže sa ovim. David Kirby i David Boaz sa Catoa tvrde da ne samo da libertarijanci nisu ideološki "desno", nego da su ideološka pitanja poput gej-brakova za njih jednako važna kao i ekonomska. Sad, ja se ne osećam mnogo kompetentnim da ocenim da li je u pravu Željka kad kaže da je prosečan libertarijanac "desno" ili oni, kad kažu da je "levo". Meni je mnogo zanimljiviji teorijski okvir onog što ovi rade, i šta zapravo žele da postignu svojom studijom.

Najpre, jasno je da oni žele da uspostave lažnu simetriju između socijalnog konzervativizma republikanaca i ekonomskog socijalizma ("liberalizma") demokrata, i time uspostave "libertarijance" kao ključne "swing voters" koji su na jednakoj razdaljini i od jednih i od drugih. Državni socijalizam i trilioni novih poreza i potrošnje su jednako problem kao i protivljenje gej-brakovima. Ali, da li iko zaista veruje da libertarijanski glasač poklanja ni blizu jednaku pažnju problemu gej brakova kao visini poreza? Ako je tako, libertarijanci nikad ne bi glasali za Ronalda Regana.

Dalje, definisanje libertarijanca kao ekonomskog konzervativca i socijalnog liberala nije zasnovano ni na kakvom teorijskom principu: "socijalni liberalizam" je reč koja nema nikakvo precizno značenje. Ona bi trebalo da insinuira da je socijalni liberal neko ko se principijelno bori za takozvane lične slobode garantovane američkim Ustavom i filozofijsom slobode pojedinca, ali opet da se to ne kaže otvoreno da ne bi bilo podložno kritici. Jer ako kažete da "libertarijanci" podržavaju gej-brakove zato što je individualna sloboda najviša vrednost, i ko ima prava da ometa slobodnu interakciju između odraslih ljudi, onda bi se postavilo logično pitanje: a zašto onda ne i poligamija, a ne samo gej-brakovi? Ili incestuozni brakovi? Ko je država da se meša u slobodne izbore ljudi i proizvoljno definiše šta može da bude brak a šta ne može? I zašto ne legalizovati marihuanu sasvim, a ne samo za "medicinske svrhe", kako se na Cato-u zalažu? A kokain? Nije valjda da libertarijanci treba da nasednu na tu neokonzervativnu paternalističku ujdurmu zakonske zabrane ljudima da se drogiraju kako im se prohte?

Pošto načelna odanost individualnoj slobodi očigledno nije razlog za definisanje libertarijanizma kao socijalno liberalnog, jedino što preostaje je mogućnost da se to radi iz namere da se on ideološki približi socijalizmu. Da se "lične slobode" guraju samo onoliko koliko je to konzistentno sa stavovima ideološke levice. To nije ništa novo, već smo mnogo puta videli razne libertarijance koji su predlagali doktrinarnu a ne samo taktičku alijansu sa socijalistima. Ova studija je napisana da bi se tu apriornu odluku opravdalo.

22 January 2010

Retroaktivno osiguranje

U Americi je veoma teško naći zdravstveno osiguranje koje pokriva "prethodne bolesti" (preexisting conditions). Deluje veoma surovo - ako nemaš osiguranje, pa se razboliš, moraćeš potpuno sam da snosiš troškove lečenja, koji mogu da budu veoma visoki i da te dovedu do bankrota. Kao što kaže predsednik Obama "If you ask the American people about health care, one of the things that drives them crazy is insurance companies denying people coverage because of preexisting conditions."

Predlog zdravstvene reforme koji se trenutno razmatra bi primorao osiguravajuće kuće da osiguraju i one koji već boluju od neke teške bolesti. Deluje veoma humano... Ali, šta će tačno sprečiti ljude koji su relativno zdravi da uopšte ne uplate osiguranje, plaćaju manje troškove iz džepa, a onda se osiguraju tek kada teško obole? Kazna. Jeste, predlog reforme predviđa kaznu od oko 700$ godišnje.

Meni deluje da je to malo. Velikoj većini mladih i zdravih ljudi će se isplatiti da plaćaju kaznu i čekaju da se razbole, kako bi uplatili osiguranje tek onda.

Suština je da navedeni predlog liči na osiguranje protiv požara koje možeš da uplatiš i nakon što ti je kuća izgorela, a onda tražiš novac od osiguravajućeg društva. Mislim, zašto bi se u takvoj situaciji iko osiguravao protiv požara unapred? Sačekaš lepo da ti kuća izgori, pa se onda retroaktivno osiguraš.

PS. I Dejvid Henderson danas piše upravo o ovom problemu.

On nije Onaj koga smo čekali

Kaže Pol Krugman, razočaran time što Obama, nakon poraza demokrata u Masačusetsu, nije spreman da Kongres natera da usvoji sadašnju verziju reforme zdravstvenog osiguranja.

20 January 2010

Snaga produktivnosti

Počeo sam ponovo da čitam knjigu "The Power of Productivity", koju je napisao Vilijam Luis, osnivač Mekinzi global instituta. Knjiga predstavlja prikaz brojnih studija koje je institut radio, a koje su se bavile konkretnim privrednim granama u nekoliko razvijenih zemalja.

Za sada, evo nekih zaključaka knjige, a koje je autor stavio u uvod.

1. Razlika u intenzitetu konkurencije na različitim tržištima je mnogo značajnija od opremljenosti države radom i kapitalom. Politike kojima se utiče na konkurenciju su važne makar koliko i makroekonomska politika.

2. Faktor koji je najčešće zanemaren u analizama, a izuzetno bitan, je da su stvoreni uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu (level playing field).

3. Obrazovanost radne snage nije toliko važna. Većina radnika može da se na samom radnom mestu obuči da obavlja posao veoma dobro.

4. Umesto da država vodi socijalnu politiku kroz ekonomsku politiku (carine, jeftini krediti maloj privredi, visoke minimalne plate, otežano otpuštanje radnika), najbolje je da se to radi kroz poresku politiku.

5. Velika vlada znači visoke poreze. Visoki porezi znače sivu ekonomiju, koja znači nelojalnu konkurenciju legalnim firmama.

6. Elite nisu rešenje. Elite su upravo najčešće i krive za licenciranje svega i svačega, kontrolisanje tokova robe i kapitala, skupe socijalne programe i podržavaju državno vlasništvo nad firmama. Najčešće zato što sama elita ima najviše koristi od takvog sistema.

7. Direktne investicije stranih kompanija su mnogo bolji način da se podigne produktivnost, nego da se država zadužuje u inostranstvu i ulaže u domaću privredu.

8. Potrošnja je bitnija od proizvodnje. Proizvodnja ima smisla samo kada neko želi da kupi proizvod. Samo potrošači svesni svojih interesa mogu da se izbore sa dominacijom proizvođačkih interesa.

Međutim, knjiga nije zanimljiva zbog ovih zaključaka. Zanimljiva je zato što je svaki od ovih zaključaka izveden iz raznih studija slučajeva, kojih u knjizi ima veoma mnogo. Verovatno ću blogovati narednih dana o tome, kako budem čitao knjigu.

Na primer, da li ste znali da je japanska prehrambena industrija čak 65% manje produktivna od američke, a da u isto vreme zapošljava isto ljudi koliko automobilska, elektro, mašinska i metaloprerađivačka zajedno? Zato je američka industrija bila produktivnija od japanske i pored toga što su Japanci bili produktivniji za 20% u proizvodnji automobila i čak 50% u proizvodnji čelika (sredinom devedesetih, kada je studija rađena). Jednostavno, prehrambena industrija je i po vrednosti proizvodnje i po broju zaposlenih mnogo bitnija od bilo koje druge industrije. Slično važi i za maloprodaju.

Mali oglas

Dana Popović sa beogradskog Ekonomskog fakulteta traži demonstratora za predmet Međunarodna ekonomija za 15 nedelja, od februara do maja 2010. godine.

Uslovi su da ima završen ekonomski fakultet, da zna ekonomiju i da ume da je obrazloži. Javite se direktno njoj ili ako nemate kontakt nama.

Heritage indeks 2010.

Novi indeks ekonomskih sloboda.

Kako?

Evo Nebojša Katić je dobar primer -- na NSPM je njegov podugačak tekst sa kapitalnim naslovom: "Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize". Taman sam pomislio da će sada objasniti, tačno ili pogrešno, ali nekako objasniti kako je to neoliberalizam ili neregulisano tržište dovelo do krize. Gde je taj mehanizam, koja tačno deregulacija je dovela do koje posledice, ili koja je to regulacija manjkala u SAD a postojala na drugim mestima, ili bilo kakav drugi uzročno-posledični mehanizam nastanka krize gde je tržišna sloboda uzrok, a kriza posledica.

Toga, naravno, nema ni u najavi. Sve se svodi na definisanje neoliberalizma. Saznajemo da je neoliberalizam loš i da je nesumnjivo, kao i uvek, on doveo do krize. Ali ne saznajemo kako. I ovde se ne govori o Katiću nego o pravilu, jer tekstovi priznatijih stranih autora o tome nisu ništa različiti. Ja još nisam video nijedno objašnjenje nastanka krize koje pokazuje kako tačno je tržište bilo uzrok. Svi tekstovi ovog tipa svedu se na obične, i nekim čudom uglavnom retorički briljantne, antiliberane deklaracije.

19 January 2010

Edukativni tekstovi

Počinje semestar u kojem predajem međunarodnu ekonomiju i planiram da studentima osim obaveznog udžbenika svake nedelje dajem i po neki popularni tekst ili novinski članak za diskusiju.

Za ovu nedelju to je: John Stossel, "The Double Thank-You Moment", koji ovde možete naći i na srpskom u prevodu našeg ljubaznog komentatora. Za sledeću biće Bastijina Peticija proizvođača sveća.

Javiću šta je dalje -- a ako imate ideje predložite i vi.

I na drugim mestima

Počeo sam da blogujem i za Blic. Doduše ovaj put malo više kao neko ko objašnjava osnovne stvari. Ponešto ću objavljivati na oba bloga, ali za sada na Blicu idem sa osnovama liberalizma, a to smo ovde davno prevazišli.

Razglednica

U Indoneziji sam,verovatno u njenom najrazvijenijem delu, da li je to kolosalno gubljenje vremena nisam u potpunosti siguran, ali sam potpuno siguran da je kolosalno gubljenje novca. Moja zapažanja su manje više neoriginalna - lokalci pate od očajne produktivnosti,korupcije, a što meni najviše smeta potvrđuju tezu da siromaštvo i odsustvo higijene nekim čudom idu zajedno, iako im ne manjka ni vode ni jeftinog sapuna, baš kao i u siromašnim opštinama Srbije.

Nisam pisao ni iz mnogo lepših mesta od Kute, ali postoji jedna stvar koju ne mogu da zanemarim. Naši intervencionisti, nazovi kejnzijanci i slični "usrećitelji" nikako da u svojim tiradama pomenu čoveka koji je "stvorio" hiljade radnih mesta u Indoneziji i širom sveta. Reč je o Osami bin Ladenu, čiji ručni rad gledam svako veče i čija je posledica da gotovo svaka prčvara na Baliju ima nekoga ko uglavnom glumi da je obezbeđenje. Potpuno su smešni, više liče na portire ili razvodnike, imaju neke detektore koje uglavnom ne koriste,beskrajno su uljudni...Da ne pričam gde je tu još ugradnja za uniforme, detektore, cela jedna industrija.

18 January 2010

Kako pomoći Haitiju

Pre izvesnog vremena je Slaviša imao post u kojem je objasnio ideju Pola Romera o "slobodnim gradovima". Ukratko, ideja je da se nerazvijene zemlje dobrovoljno odreknu suvereniteta na delu svoje teritorije i prepuste je na upravljanje nekoj "ozbiljnijoj" državi, ili konzorcijumu država.

Alex Tabarrok je pre neki dan sugerisao da bi Port-au-Prince nakon zemljotresa možda bio dobar kandidat.

Romer odgovara i kaže da ne misli da je to dobra ideja. Naime, on smatra da je Haiti u tako lošem stanju da država praktično ne može da da saglasnost na tako nešto (ako dobro shvatam, on se plaši da bi za nekoliko godina takva saglasnost bila poništena pod argumentom da je data pod prisilom). Koliko mogu da zaključim, čini mi se da je u pravu. Cela poenta ideje "slobodnog grada" je da se država sasvim dobrovoljno odrekne suvereniteta, inače se sve svodi na obični kolonijalizam.

Vezano za to, predsednik Senegala je ponudio stanovnicima Haitija da se "vrate korenima" i nasele u Senegalu. Ako bi im još ponudio da taj deo Senegala administrira neko drugi, to bi bio idealan eksperiment, ali slutim da od toga nema ništa.

Drugi Pinera

Sebastijan Pinera pobedio je na predsedničkim izborima u Čileu i tako postao prvi konzervativni predsednik Čilea posle Pinočea. Takođe, Sebastijanov rođeni brat je ovde pominjani Jose Pinera, poznati tržišni ekonomista, jedan od čileanskih "Chicago boys", koji je nekada kao ministar prvi u svetu sproveo privatizaciju državnih penzionih fondova. Radi se o porodici milijardera a ipak oba brata su doktori ekonomije sa Harvrada.

Monetarna politika, Chavez style

Hugo Chavez nacionalizovao je francuski lanac supermarketa pošto su podigli cene posle devalvacije.

16 January 2010

Posner vs Peltzman

O konverziji Ricahrda Posnera u kejzijanstvo smo već pisali. Ovde imate dobru raspravu između njega i mog omiljenog čikaškog ekonomiste Sama Peltzmana o uzrocima i posledicama finansijske krize. Na kraju se Posner poziva na Kejnzovo pismo Ruzveltu (ovaj put ne Tediju, nego Franklinu) kao podršku tezi da je bailout bio sjajna, odnosno jedino moguća, ideja. Inače, Peltzman je odličan u celoj raspravi, a posebno mi je drago da je "potkačio" Posnerove besmislice o deregulaciji.

Za one koje zanima nešto više o Peltzmanu i njegovom teorijskom doprinosu, ovde je razgovor Russa Roberta sa njim na Econtalku.

15 January 2010

Google vs. Kina

Google razmišlja da se povuče iz Kine, nakon što su ustanovili da su bili predmet napada iz Kine, čiji je cilj bio pristupanje Gmail nalozima boraca za ljudska prava.

Šta je usmrtilo ljude na Haitiju?

Ne zemljotres, več siromaštvo kaže Don Budro:.

Sa 7 stepeni na Rihterovoj skali, zemljotres na Haitiju je usmrtio desetine hiljada ljudi. Ali, zemljotres koji je pogodio Kaliforniju 1989. godine je bio iste jačine, a usmrtio je samo 63 osobe.

14 January 2010

Tamo preko

Teofil Pančić je, izgleda, bolestan.

U suštini sam prilično ambivalentna prema njegovim tekstovima . S jedne strane me nerviraju jer su redundantni, elitistički i hronično mizantropski. S druge strane, u njima ima nesto autentično nezavisno i autsajdersko, a ponekad, kao ovde, i duboko humano.

Nadam da će uskoro da ga puste iz bolnice i da će što pre da nam pruži svež materijal za kritiku.

Iluzija kompetentnosti

Izašao je novi broj Critical Reviewa, jednog od mojih omiljenih akademskih časopisa, a u njemu i moj članak, Illusion of regulatory competence. U istom broju je članak nobelovca iz 2006. Edmunda Phelpsa i još nekoliko članaka o neizvesnosti i problemu "crnog labuda" Nasima Taleba.

Ideja mog članka je spisku iluzija i sistematskih grešaka koje ljudskom razumu pripisuje bihevioralna ekonomija dodati i iluziju kompetentnosti kojoj su, ako sam u pravu, državni regulatori obično podložni. Za ovu iluziju ima uporišta u psihologiji, a ja sam pokušao da pokažem da je primenjiva i na kompleksne stvari poput regulacije tržišta. Regulatori ne samo da ne znaju, nego i ne znaju da ne znaju kako ekonomija funkcioniše -- ili u sistematskoj su iluziji da znaju kako se tržište može regulisati i kako smišljenom intervencijom mogu postoći željene rezultate.

Ovo okreće bihevioralnu ekonomiju naglavačke. Bihevioralna ekonomija se bavi ograničenjima razuma i kaže nam da kvalitetna regulacija može nadomestiti naša kognitivna ograničenja. Moja poenta je da regulatori, ali i ekonomisti, misle da to mogu da urade samo zato što su u sistematskoj iluziji, pokazanoj u psihologiji na nekim drugim fenomenima, da znaju šta treba uraditi.

Na žalost članak nije dostupan online -- ali svakome ko mi pošaje e-mail poslaću svoj fajl. Evo kopiram abstrakt:

ABSTRACT: The illusion of explanatory depth, which has been identified by cognitive psychologists, may play a prominent role in encouraging regulatory action. This special type of overconfidence would logically lead regulators to believe that they are aware of the relevant causes and consequences of the activities they might regulate, and of the unintended side effects of the regulatory actions they are contemplating. So, as with other cognitive biases, the illusion of explanatory depth is likely to lead to mistakes. And unlike the biases that have been the focus of so much behavioral economics, the illusion of explanatory depth is uniquely resistant to correction by those who are aware of it as a general problem and rigorously attempt to keep it under control.

Prelazak na evro

U toku rasprave o evroizaciji, dobro je podsetiti se tekstova Dušana Stojanovića, bivšeg guvernera NBS, od pre godinu i po. Ovde i ovde.

Suština je, čini mi se, u sledećem pasusu:

Ako ćemo se već odreći dinara na kraju, zašto ne bismo odmah? Možda zato što su potencijalni gubitnici uvođenja evra, iako malobrojni, prilično moćni: od silnih menjača, špekulanata i privrednih moćnika koji zarađuju na kursnim razlikama, preko četa stručnjaka koji žive od davanja saveta, pisanja članaka i držanja predavanja na temu kursa, pa sve do guvernera NBS čija bi se važnost više nego prepolovila (više ne bi bilo monetarne politike ni potpisa na novčanicama, ostala bi samo supervizija) i političara koji upravljaju državnom kasom, jer bi im bilo mnogo teže da troše ono što nemaju kad im politički zatreba.

TR knjiga

Poslednjih par meseci radimo na pripremi knjige "Tržišno rešenje", koja će sadržati izabrane tekstove sa bloga, koji su objavljeni u periodu april 2006 - avgust 2009. Ovih dana upravo prolazim kroz lekturisani tekst i moram da priznam da mi knjiga deluje zaista odlično. Čak mi je i dalje zanimljiva, iako sam sve te tekstove pročitao po 5-6 puta u poslednjih par meseci. Ne znam kada će se naći u prodaji, kada budem znao, reći ću.

Veliki problem je, naravno, bila selekcija tekstova, budući da smo imali preko 2700 postova, ali smo to nekako rešili. Drugi veliki problem je bila "zastarelost" papira kao medija za širenje informacija - nema linkova, pa smo dobar deo njih morali da stavimo u fusnote, što ipak nije isto. Takođe, kada bloguješ, mnogo si opušteniji po pitanju stila i pravopisa. Naravno, trudimo se da ne pogrešimo, ali i ako nešto pogrešimo, ili ako nešto ne prevedemo sa engleskog, nema veze, pošto i onako radimo ovo za džabe - kome takve stvari smetaju, ne mora da čita blog. Ali, kada izdaješ knjigu, koju ljudi kupuju, moraš, jeli, da ispoštuješ mušteriju. Na svu sreću, time se bavi lektorka, koja je uradila odličan posao.

Najveći problem je ipak bio u tome što se autori nalaze na tri kontinenta i što imaju mnogo prečih stvari u životu. Pripremanje knjige za štampu isključivo kroz email komunikaciju, najblaže rečeno, nije najefikasniji način.

Žao mi je samo što u finalnoj verziji knjige nema rasprava iz komentara, već su tu samo postovi. U nekom trenutku smo se složili da bi bilo lepo da u knjizi bude prikazano i nekoliko zanimljivih rasprava, ali nas je na kraju (očigledno) sve mrzelo da pronađemo i sredimo te rasprave. Šteta, bilo je dosta toga zanimljivog. Mada, kada sada o tome razmišljam, nisam siguran kakav je pravni tretman komentara na blogu, odnosno da li bismo uopšte smeli bez saglasnosti da objavimo tuđe komentare?

Mikrobi, puške i čelik

Završavam ovih dana čitanje knjige Džereda Dajmonda "Mikrobi, puške i čelik" (Guns, Germs and Steel). Podnaslov knjige je "Sudbine ljudskih društava", a cilj je da se opiše istorija sveta od pre 13.000 godina do pre jedno 500 godina, kao i da se objasni potpuna globalna dominacija evroazijskih društava. Knjiga je objavljena i kod nas 2004. godine.

U suštini, Dajmond u knjizi pokušava da objasni zašto su evropski konkvistadori uništili Inke, a nisu peruanski (ili Navaho) konjanici osvojili Evropu. Osnova svega, po Dajmondu, je raspoloživost biljnog i životinjskog sveta koji je bio podložan odomaćivanju i uzgajanju.

Jednostavno rečeno, Evroazija je imala više divljih biljaka od kojih su se kroz veštačku selekciju mogle dobiti korisne biljke, kao i mnogo više životinja koje se mogu pripitomiti i koristiti bilo u ishrani, bilo kao izvor energije, ili kao oružje (konji i kamile). Na primer, od 14 vrsta velikih sisara koji su pripitomljeni, samo jedna (lama), ne potiče iz Evroazije. Evroazija ima i jednu dodatnu veliku prednost. Za razliku od ostalih kontinenata koji se protežu u pravcu sever-jug, ona se proteže u pravcu istok-zapad. To znači da biljke koje su pripitomljene u jednom delu kontinenta mogu lako da se prošire po istoj geografskoj širini, jer je geografska širina dominantni klimatski faktor. Sa druge strane, biljke koje uspevaju u Andima, teško mogu da uspeju u Meksiku, ili dolini Misisipija.

Obilna i raznovrsna hrana je vodila porastu gustine populacije, što je omogućilo specijalizaciju stanovništva, ali i drugačije društveno uređenje, koje je dovelo do nastanka država, a koje su onda bile sposobne da organizuju (milom ili silom) i osvajačke pohode.

Dajmond analizira još jedan veoma bitan faktor - ove mikrobe iz naslova knjige. Njegova teza, koja meni kao laiku deluje uverljivo, je da je život u blizini domaćih životinja "ojačao" genetsku otpornost evroazijskih naroda na zarazne bolesti. I tako, dok su Španci ili Englezi bili otporni na grip i boginje (čije poreklo je vezano za domaće životinje), dotle Inke, Asteci ili australijski domoroci nisu ni mogli da razviju otpornost na te bolesti, jer ih nikada ranije nisu susreli. Dodatni problem za njih je bio i to što nisu imali nijednu "svoju" zaraznu bolest kojom bi zarazili evropske osvajače, a nisu ni mogli da ih imaju jer nisu ni živeli sa životinjama. Naravno da su česte epidemije tu i tamo desetkovale evroazijsko stanovništvo, ali je uravo to desetkovanje dovelo do razvoja imuniteta.

Inače, dosta dobar rezime knjige možete naći u prezentaciji Alexa Tabarroka, na temu ekonomskog razvoja.

12 January 2010

Zingales i republikanci

Luigi Zingales, profesor ekonomije iz Čikaga napisao je za časopis City Journal programski tekst pod naslovom „An Economic Agenda for GOP“. Ukratko, reč je o predlogu transformacije ekonomske agende republikanaca, i „odbrani“ ideja slobodnog tržišta, posle koje vam samo ostaje da kažete: „s ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji nam stvarno nisu ni potrebni“. Njime se bavim jer on važi za vrlo istaknutog pro-tržišnog ekonomistu. Naprimer, kada je Economist upriličio debatu o kejnzijanizmu, uzeo je Brad De Longa kao predstavnika kejnzijanaca, a Zingalesa kao free market kritičara.

Tekst počinje dobro: republikanci su izgubili kompas, izdali tradicionalne free market principe koje je Regan nametnuo, povećali federalnu potrošnju pod Bušom, izveli bankarske bailoute koji su najsnažniji vid državne intervencije u bankarskom sektoru posle Miteranove nacionalizacije 1980ih itd. Tu je i vrlo dobra poenta da biti za slobodno tržište ne znači i biti saveznik krupnog biznisa koji po pravilu teži protekcionizmu, korupciji i korišćenju države protiv potrošača. Takođe, Zingales poredi Ameriku sa Evropom i zaključuje da se američki model zbog manje regulacije i državnog opterećenja pokazao boljim, i da je ekonomski rast tu bio znatno veći nego u Evropi.

Kola počinju da klize nizbrdo kad Zingales krene da analizira negativne promene poslednjih 20-ak godina u Americi koje su kumovale recesiji, ali i gubitku baze za republikanske politike male regulative i niskih poreza. I posebno kad počne da savetuje republikance šta da učine danas da bi izvadili stvar. Zingales misli da je jedan od glavnih problema što su „plavi koliri“ izgubili pozicije sa globalizacijom, i što je nejednakost porasla:

Though American GDP has doubled in real terms over the last 25 years, median real income has grown by only 17 percent. While the richest 1 percent of the population has almost tripled its real income and the richest 0.01 percent has more than quintupled it, the bottom 10 percent has increased its income by only 12 percent. While in 1980, an average high school graduate earned 26 percent less than a college graduate, in 2005 this gap had grown to 38 percent. The blue-collar “Reagan Democrats” are among those struggling the most.

America’s transition to a service-based economy is one reason for its growing income inequality. A country specializing in manufacturing needs many high-quality (and well-paid) workers. By contrast, a service economy can succeed with a relatively small number of geniuses who design devices like the iPhone and earn millions, while less educated workers have fewer opportunities to make a good living.


Ako vam ovo suviše liči na levičarske mantre protiv Amerike i njenog bezdušnog sistema, sačekajte tek da čujete šta je recept profesora ekonomije iz Čikaga za izlazak iz ovog neveselog stanja. Taj recept je jedna visoko shizoidna kombinacija retorike slobodnog tržišta i stvarnog zalaganja za pojačani državni intervencionizam. Recimo, on kaže da bi republikanci trebalo da se vrate idejama slobodnog tržišta i odbace Bušovo nasleđe u ekonomskoj politici, I da budu više za tržište, a manje za korporacije. Ok, ali kako će to da postignu:

In Republican hands, though, populism could become a strong force for positive change. At the beginning of the twentieth century, facing similar conditions of rising income inequality and popular anger, President Theodore Roosevelt, a Republican, approved a series of fundamental reforms that turned the United States into a modern country. From creating the Food and Drug Administration to trust-busting, Roosevelt used public anger to counterbalance the power of large companies (and monopolies) and create a more efficient and popular form of market capitalism.


Dakle, da imitiraju Tedija Ruzvelta, tvorca progresivne politike u Americi, i jednog od najvećih socijalista i kolektivista među američkim predsednicima u 20 veku. “Efikasnija forma” tržišta koju je stvorio Tedi Ruzvelt i njegov naslednik i sledbenik Vudro Vilson, bi se preciznije mogli opisati kao socijalizam. No, Zingales ne vidi kontradikciju. Prosto, da biste ojačali svoju pro-tržišnu politiku morate je prethodno oslabiti, ugledanjem na socijaliste. Interesantno je da mu nije pao na pamet Warren Harding, stvarni pro-tržišni predsednik u 20 veku, ili možda još bolje Grover Cleveland iz 19-og. Ako je zaista poenta okrenuti se tržištu, kako to da precedent za tu promenu postaje kolektivista i vodeći "progresivac", a ne stvarni liberali među američkim predsednicima? Poenta je kobajagi da se rastući popullizam i revolt protiv Vašingotna "kanališe" i da to ne urade demokrati nego republikanci. Ali, Tea Party pokret, najjača populistička bujica u Americi, koja po novim sondažama ima više pristalica i od republikanaca i od demokrata traži Clevelanda i Hardinga, ne Tedija Ruzvelta. Oni protestuju protiv velike države, poreza i regulativa, a ne traže "moderniji" sistem. Oni traže vrlo starinsku i seljačku stvar - laissez-faire kapitalizam. To sve govori da je profesorova priča o protržišnoj transformaciji republikanaca čista folirancija, i da bi on zapravo da kanališe Tea Party pokret tako što će ga razvodniti i polomiti mu zube. A da republikanci postanu više nalik demokratima (a ne manje kako novi američki populizam zahteva), da dodatno razvodne, a ne pojačaju, svoju odbranu tržišnih principa.

Taj žalosni pad se belodano vidi kad Zinglaes uzme da nabraja konkretne mere koje bi trebalo preduzeti. Recimo, njegova “pro-tržišna” strategija u finansijskoj oblasti se zapravo sastojji u dodatnoj regulaciji! Recimo trebalo bi regulisati kreditne derivative oštrije i uneti dodatnu "transprentnost" u finansijske transakcije! Dalje, trebalo bi sprečiti da firme porastu toliko da postanu “too big to fail”. Drugim rečima, sasvim u duhu “liberala" Tedija Ruzvelta problem je veličina firmi, a ne priroda odnosa između biznisa i politike koja kreira podsticaje za intervencionizam, te terapija i nije smanjenje državnog uplitanja u finansijsku oblast, regulative i garancija, nego dodatna kontrola da bi se obezbedilo da banke i firme ostanu manje.

Ali, Zingales ima program i za socijalnu sferu za reformisane ruzveltovske republikance:
a pro-market party should favor a robust safety net—for people, that is, not companies. Of course, this safety net should be run on market principles as much as possible. For example, unemployment insurance should retain incentives to look for work, and the health-insurance industry should be opened up to competition. But defenders of markets cannot ignore the importance of providing such security for citizens.


Da li ste vi u stanju da nazrete o čemu čovek ovde priča? Socijalna zaštita, ali zasnovana na tržišnim mehanizmima. Da li to znači da je socijalna zaštita u Americi do sada bila nedovoljna i da republikanci treba da se zalažu za njeno povećanje? Ili za smanjenje? Ili da ostane ista? Dalje, za kakvu reformu zdravstvenog osiguranja bi tačno trebalo da se založi reformisani, ruzveltovski “free market” republikanac? Za “pojačavanje konkurencije” ili za obezbeđivanje više “sigurnosti za građane”? Ne može i jedno i drugo istovremeno. Odnosno može, ali to je onda nacrt strategije za izbornu kampanju oportunističkog političara, a ne program stranke koja sledi bilo kakve principe.

Zaista, šta drugo primetiti osim: “sa ovakvim braniteljima kapitalizma, neprijatelji mu stvarno nisu potrebni”.

Koliko Srba je potrebno za dobru monetarnu politiku?

Grafik pokazuje broj zaposlenih u centralnoj banci prema broju stanovnika zemlje -- gledajte plavu obojenu površinu, cifra na desnoj strani je samo ukupan broj centralnih bankara.

Ako je još uvek tačno da Narodna banka Srbije zapošljava 2800 ljudi, Srbija je na ovom grafiku odmah iza Rusije po broju zaposlenih u centralnoj banci, jer po mojoj računici ima 38 centralnih bankara na svakih 100.000 stanovnika. To je manje od ruskih 50, ali daleko više od američkih 7, japanskih 4 ili britanskih 3.

Šta je u pitanju -- naše bankarsko tržište je toliko razvijenije ili je dinar toliko važniji od dolara, jena i funte da nam treba deset puta više ljudi da njim upravlja?

10 January 2010

Da li evro ima alternativu?

Do sada sam više puta čuo argument da bi unilateralno uvođenje evra predstavljalo problem prilikom pregovora o ulasku u EU. Labus efikasno demistifikuje problem:

Da liulazak u EU predstavlja prepreku za uvođenje evra kao platežnog sredstva? Nikako.... Ko danas tvrdi da će nas evro diskvalifikovati za članstvo u EU naivno veruje da će nas tamo primiti sa visokom inflacijom, preteranim budžetskim deficitom ili nekontrolisanim javnim dugom – sve pod uslovom da koristimo dinare, a ne evro.

Nije pitanje da li možemo da priuštimo da pređemo na evro već da li možemo da priuštimo da i dalje koristimo dinar.

07 January 2010

Liberalizam u Srbiji

Najbolji pokazatelj da s vašom logikom nešto nije kako valja je da imate tezu da nacional-socijalizam predstavlja glavnu prepreku za ekonomski razvoj Srbije, a da su vam glavne reference za tu tezu Pol Krugman, Deni Rodkrik i Daren Ačemoglu. Ili nešto niste shvatili, ili pokušavate da nešto muljate i manipulišete. Šta god od ovog dvoga bila pozadina, upravo to je teza novog teksta Vladimira Gligorova (btw, pisca novog ekonomskog programa LDP).

Kako to pomenuta trojica eksperata po Gligorovljevom mišljenju dovode u pitanje nacional socijalizam? To je vrlo teško pitanje. Na prvi, zdravorazumski pogled, ta trojica zagovaraju upravo sve ono što bi se dalo podvesti pod nacional-socijalizam: protiv su globalizacije, protiv slobodne trgovine, za državne intervencije, regulaciju, visoke poreze itd. Recimo, svako ko je ikad pročitao išta od Rodrika zna da je on ogorčeni kritičar globalizacije i zagovornik protekcionizma. Međutim, Gligorov kaže da se Rodrik sada popravio i da:

On sada zagovara očuvanje slobodne trgovine, pa i slobodnog kretanja kapitala, ako se sačuva prostor za industrijsku politike zemalja u razvoju. Ali ne u ulaganje u proizvodnju oružja i jačanje vojske, već u industrijske proizvode namenjene izvozu, posebno ukoliko zahtevaju ulaganje u obrazovanje i znanje.


Dakle, Rodrik nije više protekcionista nego samo zagovara industrijsku politiku kojom se "podstiče izvoz". Jako mi je drago zbog njega.

Gligorov je iz nekog nejasnog razloga potpuno opsednut "podsticanjem izvoza" kao receptom za ekonomski napredak. Izvoz i kako ga uvećati je glavna tema celog teksta, i stalno se pretpostavlja da je veći izvoz = ekonomski progres. Ali, opet, i tu ima nijansi. Pa tako recimo on citira Ačemoglua koji tvrdi da podsticanje izvoza vojne opreme i oružja ne podstiče ekonomski rast. Dakle, nije svako subvencionisanje izvozne privrede dobro. To znači - ništa vojska, samo subvencije za proizvodnju automobila, kukuruza, kompjuterske opreme i sličnih stvari. Ne znam u kakvoj je vez ovo sa Srbijom kad je domaća proizvodnja oružja ovde ionako minimalna. A preporuke da se ostale stvari subvencionišu i štite, i ne naseda na olaka obećanja laisez-fairea se, koliko vidim, u Srbiji poštuju.

Ali, pozivanje na Pol Krugmana je zaista već na granici satiričnog. Gligorov se poziva na savete ekonomiste koji se svojevremeno proslavio idejom da će 11 septembar imati povoljan efekat na američku privredu jer će podstaći građevinarsku industriju, da Alan Greenspan nije dovoljno sinizio kamatne stope 2002, da je podsticanje spekulativnog balona u industriji nekretnina jedini način da se izađe iz recesije, da je Obamin stimulus nedovoljan itd. Povrh svega toga, Krugman sada misli da je protekcionizam u Americi (posebno prema Kinezima) odlična ideja, jer free trade dogma "ne važi u depresiji". Dodatno, ako Kinezi prestanu da kupuju američke obveznice to će biti odlična stvar jer će oslabiti američki dolar, te time i učiniti američki izvoz konkurentnijim. I Gligorov prihvata taj nonsens kao odličan recept za Srbiju! No, zamislite samo koliko bi izvoz bio podstaknut ako bi američka vlada prestala da izdaje bilo kakve obveznice i počela prosto da štampa pare! Zašto stati na devalviranju obveznica, ako je jeftin dolar već cilj po sebi? (Izgleda da, bez obzira na sve ideološke razlike, dal su levi ili desni kejnzijanci, američki mainstream eksperti na kraju nezadrživo klize u naručje Stanku Radmiloviću i Nikoli Šainoviću). Dokle taj kejnzijanski nonsens može da ide najbolje svedoči Gligorovljeva (sasvim konsekventna!) kritika opšteprihvaćene dogme da su strana ulaganja nešto dobro! Da, dobro ste čuli:

Ovde vlada gotovo unisono prizivanje stranih ulaganja, ali da bi ona doprinela rastu izvozne privrede potrebno je ili da plate ne rastu, pre svega u javnom sektoru, ili da rastu u skladu sa produktivnošću, u privatnom sektoru. Ukoliko valjane kontrole plata nema, potrebna je kontinuirana depresijacija kako bi ulaganja išla u izvozni sektor privrede i kako bi se održala stabilnost cena. U suprotnom, strana će ulaganja jačati dinar i ići u sektor usluga i podsticati uvoz. Što je ono što se događalo u poslednjih desetak godina.


Drugim rečima, ako plate u javnom sektoru rastu brže nego što bi trebalo, onda je bolje uopšte nemati strana ulaganja jer će pogubni miks velike potrošnje i velikih investicija izroditi mitsko čudovište zvano "spoljnotrgovinski deficit" koje će doći da vas pojede za večeru, sa sve cipela! Drugim rečima, domaće industrije sa stranim kapitalom će znatan deo svog proizvoda moći da prodaju i domaćim, a ne samo stranim potrošačima, takmičeći se sa stranim kompanijama koje će izvoziti u Srbiju, i tako nuditi bolje i jeftinije proizvode. I najgore siromaštvo je bolje od najboljeg spoljnotrgovinskog deficita. Ako se narod ne spreči da troši ("podstiče uvoz") vlada će morati da stalno obezvređuje valutu da bi održala zdravo ekonomsko okruženje (ovo naravno ne znači da je rast plata u javnom sektoru dobra stvar, nego samo da je borba protiv spoljnotrgovinskog deficita pogrešan razlog za njegovu kontrolu). Mi smo ovde, a posebno Slaviša, odrali grlo ubeđujući sve da je ova priča o spoljnotrgovinskom deficitu čista merkantilistička besmislica. Očigledno, ipak, da Gligorov iskreno veruje u tu besmislicu.

I to je tužna slika gde je Srbija danas. Pre 5 dana sam saznao da se Boško Mijatović poziva na Stiglitza u razvijanju teorije da privatizacija penzionog sistema ne valja, i da treba ostaviti državni monopol. Sada vidim da se Gligorov (ekonomski guru jedine liberalne stranke) poziva na kejnzijanske "krekpotove" Rodrika i Krugmana u razvijanju teorije da su obezvređivanje novca i trgovinski protekcionizam dobri načini da se "podstakne izvoz" i time "raskrsti sa nasleđem nacional-socijalizma"!

04 January 2010

Free Market, Maribor-Style

Koliko je slovenački model tranzicije slab, možete i sami da se uverite ako uporedite podatke o strukturnim promenama u Sloveniji i ostalima državama istočne i srednje Europe. Videćete da nam je tržište rada najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, zbog monopola i niske inovativnosti konkurentnost je katastrofalna, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Dakle, ako vam je posle svih ovih fatalnih grešaka Slovenija uzor za vođenje ekonomske politike, onda ste stvarno neracionalna država.


kaže u intervjuu Blicu, profesor ekonomije na Univerzitetu u Mariboru, Rado Pezdir.

Free market, Chicago Style

...it was a serious economic mistake to press for a hasty, major transformation of the U.S. economy on the heels of the worst financial crisis in decades. A more effective approach would have been to concentrate first on fighting the recession and laying solid foundations for growth. They should have put plans to re-engineer the economy on the backburner, and kept them there until the economy emerged fully from the recession and returned to robust growth. By failing to adopt a measured approach to economic policy, Congress and the president may be slowing the economic recovery, and thereby prolonging the distress from the recession.


kažu u članku za Wall Street Journal profesori ekonomije iz Čikaga, Gery Becker, Kevin Murphy i Steven Davis. Dakle, nije problem u samim planovima da se napravi reinžinjering američke ekonomije, nego što se ti planovi sprovode u recesiji. Trebalo je, kažu naši liberalni ekonomisti, predsednik ( i Kongres) da odlože malo nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja i slične stvari, i da se prvo "koncentrišu" na recesiju. Hmm...meni 800 milijardi bačenih para na "stimulus" i trilion dolara bačenih para na nove bailoute liči na dosta veliko "skoncentrisavanje" na recesiju. Kamo sreće da su se manje "skoncentrisali" na "rešavanje" tog problema.

Mislim da bi mnogo bolji free-market savet predsedniku i Kongresu bio da prestanu da se "koncentrišu" kako na recesiju tako i na reinžinjering američke ekonomije, jer ni jedno ni drugo nije u opisu posla koje im daje američki Ustav kome su se zakleli. Ali, pretpostavljam da bi to bila "ideologija", kojom se, kao što znamo, "ozbiljni ekonomisti" ne bave...

03 January 2010

Alarmantno globalno zagrevanje

Američki konzul u Norveškoj izveštava Stejt Deptment:

Akrtik se zagreva. Svi izveštaji ukazuju na radikalnu promenu klimatskih uslova, i do sada neviđeno visoke temperature na tom delu Zemljine površine.

Stanje ledenog pokrova je bez presedana. U stvari, ovoliko malo leda nikad ranije nismo videli. Izveštaji profesora Hola pokazuju da je Golfska struja vrlo topla i da se može pratiti do iza 81 paralele.

Gde su se ranije nalazile velike mase leda, sada vidimo morene, nanose blata i kamena. Na mnogim mestima gde su se glečeri ranije prostirali do duboko u more, sada su potpuno nestali.


Samo...datum je 2 novembar 1922

I zanimljivo, američki konzul nije alarmiran, već ovo naziva "povoljnim okolnostima" i ističe neke prednosti:

Doktor Hoel izveštava o do sada neotkrivenim depozitima uglja, superiornog kvaliteta. Smatra se da je ovo od prvorazrednog značaja za Norvežane jer najveći deo uglja koji norveške kompanije iskopaju na ovim ostrvima nije najboljeg kvaliteta...
Topla okeanska voda čini verovatnijim da će se povoljni uslovi zadržati duže.


Šta ćeš, takav je život bio u mraku neznanja, bez Al Gora i IPCC.

KOREKCIJA: Ovaj izveštaj sam u prvom trenutku pripisao Washington Postu jer je to bila tvrdnja na (obično pouzdanom) blogu Anthony Watts-a. Zapravo, izvor za tvrdnju da je reč o članku u WP je bio ovaj autor u Washington Timesu. Steve Pejovich mi se javio sa tvrdnjom da on nije uspeo nigde da locira takav članak. Ja sam onda ponovo pažljivo pogledao i video da originalni izveštaj zaista nije članak u WP već izveštaj američkog konzula u Norveškoj Stejt Departmentu. Ali, u komentarima na Wattsovom blogu jedan od čitalaca je dao link ka članku u Njujork Tajmsu 23 februara 1923, gde se anlaalizira isti izveštaji o zagrevanju na Arktiku i o tom zagrevanju govori kao o "ublažavanju" ("moderation") klime. Zamislite nešto slično danas!

02 January 2010

Duplo golo

Već smo više puta kritikovali težnju savremenih ekonomista da se bave matematičkim modelima umesto ekonomskom realnošću. Pored ogromne inercije i ukorenjenih interesa, jedan od važnih razloga za to je želja da ekonomija bude ozbiljna nauka, u društvu sa fizikom i hemijom, a ne proizvoljnim - i što je u očima mnogih još i gore - pretežno narativnim oblastima poput sociologije.

Ova težnja ne samo da je ograničila i izvitoperila ekonomske teme i zaključke, već nije postigla ni nameravani efekat. Naučni status ekonomije je na nivou sociologije i političkih nauka.

01 January 2010

Zbogom austrijskoj ekonomiji

Boettke je odlučio da promeni brend. Naime brend austrijske ekonomije je po njemu počeo da predstavlja problem u širenju ideja koje ova ekonomska škola afirmiše. Novi brend je Coordination Problem.