Pages

14 April 2010

Izbori u Sudanu





U Sudanu su u toku izbori. Ovo su prvi izbori koje posmatram koji traju pet dana. Deluje mnogo ali je zaista neophodno jer se organizuju zakonodavni izbori za tri nivoa vlasti i izvršni izbori takođe za tri nivoa. Kako koriste kombinaciju proporcionalnog i većinskog sistema glasači u južnom sudanu glasaju na 12 glasačkih listića dok u ostatku Sudana koriste samo 9. Ukupno ima oko 1270 različitih vrsta glasačkih listića. Kao što je moglo da se pretpostavi veliki broj ovih listića je završio na pogrešnim glasačkim mestima. U toku drugog i trećeg dana su listići premeštani sa jednog na drugo glasačko mesto (koja mogu biti udaljena i po par hiljada kilometara jer je Sudan veličine pola Evrope) sa tim da glasanje uglavnom nije prekidano. Tako je na nekim mestima dan ili dva glasano za jedan set kandidata a osalih dana za kompletno drugu kombinaciju.

Organizovanje ovakvih izbora bi predstavljalo logistički izazov i u razvijenim zemljama a kamoli u Sudanu sa 40 procenata nepismenog stanovništva i 142 jezika u upotrebi. Da bi olakšali prepoznavanje partija izborna komisija je dolelila simbole politčkim partijama i kandidatima. Na njihovu žalost na mnogim glasačkim listićima su ovi simboli pomešani. U ovoj situaciji je gotovo komično delovalo negodovanje jednog od kandidata za lokalni parlament da obećani paun liči na pevca. Liste glasača su takođe često završavale na pogrešnim glasačkim mestima.



Jako je teško izneti generalnu političku analizu o toku procesa jer se ovaj proces može posmatrati jedino kao organizovanje izbora u bar tri zemlje, na primer Srbiji, Bosni i Kosovu. Problemi u glavnom delu Sudana (sever), Darfuru (zapad) i Južnom Sudanu su veoma različiti. Na severu su se izbori posmatrali kao prilika za demokratsku transformaciju zemlje što u prevodu znači Baširovu smenu koji je na vlasti preko 20 godina. Međutim kako je bilo izvesno da će Bašir dobiti izbore nekoliko značajnih opozicionih političkih partija su odlučili da ih bojkotuju (iako je to tehnički nemoguće jer su glasački listići već bili odštampani kada su se setili da obaveste javnost tri dana pre početka glasanja, tako da će i stranke koje bojkotuju verovatno osvojiti poneko mesto u parlamentu).

Najznačjniji politički pokreti u Darfuru ne mogu da učestvuju na izborima jer im nije bilo dozvoljeno da se registruju kao političke partije ako ne rasformiraju vojne jedinice, što ljudi koji žive u fazi permanentog sukoba nisu mogli da prihvate. Ipak i ovi pokreti su bili iznenađeni kada se više od 60% stanovništva registrovalo da učestvuje na izborima pre par meseci pa je najozbiljnija frakcija pokušala da na brzinu potpiše mirovni sporazum ne bi li uspela da odloži izbore dok se ne registruju kao stranka. Na njihovo razočarenje to se ipak nije dogodilo jer je predlog stigao prekasno.



Konačno, političare u Južnom Sudanu, koji je de facto nezavistan od potpisivanja mirovnog sporazuma 2005, interesuje jedino referendum koji prema odredbama ovog sporazuma mora biti organizovan početkom 2011. Pošto su izbori uslov za referendum vladajuća partija (u Južnom Sudanu) SPLM je odlučila da učestvuje na izborima i ispoštuje formu kako bi mogli legalno da se odcepe za šest meseci a da u narodu ne budu poznati kao "lažna država Južni Sudan". Ipak, da ne bude sve tako jednostavno, SPLM je odlučio da bojkotuje predsedničke izbore da bi izrazili solidarnost sa opozicionim strankama na severu ali i da bi u isto vreme učinili uslugu predsedniku Baširu kome ovaj bojkot praktično garantuje pobedu u prvom krugu. I pored toga malo je verovatno da će Bašir podržati ideju organizovanja referenduma bez obzira što se na to obavezao 2005.

Međunarodna zajednica dodatno komplikuje stvar. Amerika, koja je garant mirovnog sporazuma, šalje jako konfuzne signale. Amerika, Velika Britanija i Norveška tri dana pred izbore izdaju saopštenje da izbori trebaju da se održe bez odlaganja. Američki specijalni izaslnik izjavi da će izbori biti pošteni i slobodni. Posle dva dana američki ambasador u UN izjavi kako postoji mnogo nepremostivih problema za održavanje izbora i u ne toliko reči primeti kako bi trebalo da se odlože da bi portparol Stejt departmenta zatim zaključio da postoje problemi i da je svima jasno da izbori neće biti idealni ali da je to deo procesa. Posle dva dana u Sudanu Jimmy Carter izjavljuje da će izbori biti fer i pošteni, čisto zarad poštovanja zatvorene kompozicije ideja.

Velikom delu međunarodne zajednice je bitno da se ovi izbori što pre završe bez velikog talasanja kako bi moglo da se nastavi sa neminovnim odcepljenjem Južnog Sudana. Do tada su spremni da trpe Bašira optuženog za ratne zločine ali takođe i garanta mira. Zvuči poznato. Tek pošto se Južni Sudan odvoji krenuće se u rešavanje problema Darfura. Darfur se trenutno inače tretira isključivo kao humanitarni problem a nikako politički na žalost velikog broja zvezda i organizacija okupljenih oko koalicije Save Darfur. Isto kao što je Kosovo moralo da čeka da se završi rat u Hrvatskoj i Bosni, Darfur će čekati Jug.

Za par dana će ovi izbori biti okarakterisani kao uspešni. Narod Sudana će biti pohvaljen za organizovanje relativno mirnih izbora koji će biti okarakterisani kao prihvatljivi, doduše ne slobodni i fer, a izborna administracija će biti umereno kritikovana zbog gomile logističkih problema. Brže bolje će cela stvar biti zaboravljena i svi će se posvetiti organizovanju referenduma ili pripremanju za unilateralnu deklaraciju nezavisnosti.


Iako su ovi izbori u velikoj meri nebitni jer se praktično biraju samo privremene institucije dok ne dođe do podele zemlje, ne mogu a da ne primetim koliko je ljudima glasanje bitno. Satima ili čak danima traže svoje glasačko mesto a onda provode sate u redu čekajući da po prvi put učestvuju u procesu biranja predstavnika. Mi ovde često pričamo koliko su ekonomske slobode bitne a ponekad zaboravimo koliko su i one političke važne.

Zakon o fiskalnoj odgovornosti

Vlada Srbije priprema Zakon o fiskalnoj odgovornosti. Možda to baš neće biti novi zakon, već će se odredbe "inkorporirati" u postojeći Zakon o budžetskom sistemu, ali to nije toliko bitno. Bitno je šta će tu pisati.

Zakoni o fiskalnoj odgovornosti su počeli da se javljaju pre 20-30 godina. Cilj je bio da se kroz uvođenje dodatnih pravila oteža donošenje budžeta koji predviđaju velike deficite, odnosno da se oteža značajni rast državnog duga. Intuicija je tu prilično jasna - SVAKI političar se suočava sa zahtevima naroda za niskim porezima i visokom javnom potrošnjom. Rezultat takvog sistema podsticaja je takođe jasan - visok budžetski deficit.

Različite zemlje su uvodile različite mehanizme kontrole deficita kroz zakone o fiskalnoj odgovornosti. "Zlatno pravilo", koje se primenjuje u Velikoj Britaniji, je da se država ne može zaduživati za finansiranje tekućih obaveza, odnosno, alternativno posmatrano, da deficit ne sme biti veći od kapitalnih ulaganja. Brazil je, sa druge strane, imao ozbiljne probleme u finansiranju lokalnih i regionalnih vlasti, tako da se njihov zakon u velikoj meri bavi upravo time - kako se finansiraju niži nivoi vlasti i pod kojim uslovima i na koji način smeju da se zadužuju.

Druge zemlje su posebno pojačale "fiskalni monitoring" pri donošenju novih zakona. Ko god je imao priliku da čita obrazloženja novih zakona u Srbiji, mogao je često da se zaprepasti kada pročita da "sprovođenje zakona ne zahteva dodatna budžetska sredstva" iako se iz aviona vidi da je to laž. Dakle, zakoni o fiskalnoj odgovornosti često značajno osnažuju ulogu Ministarstva finansija u procesu izrade zakona i zahtevaju veoma detaljne analize efekata novih zakona, kako na budžet, tako i na građane.

Sledeći element koji se često javlja je dugoročnije budžetsko planiranje. U mnogim zemljama, kao i u Srbiji danas, donose se jednogodišnji budžeti, čime se znatno potcenjuju pravi efekti novih zakona i vladinih mera. Na primer, ukoliko se predvidi povećanje plata u prosveti od decembra, u obzir se uzimaju samo efekti OVE godine, koji su svakako mali.

Neke zemlje (možda je za nas najzanimljivija Mađarska) su uvele fiskalne savete, nezavisna stručna tela koja treba da se bave nadzorom nad celokupnim procesom izrade budžeta. Između ostalog, uloga im je da procenjuju osnovanost i realističnost vladine procene prihoda (i pretpostavki na osnovu kojih je procena urađena), ali i da se bave rashodnom stranom, da analiziraju nove propise i analize efekata koje ih prate.

Takođe, čuo sam da su neke zemlje donele i zakone u kojima je data formula za izračunavanje maksimalno dozvoljenog deficita. Naime, moguće je proceniti u kojoj fazi poslovnog ciklusa se nalazi zemlja, pa onda u zavisnosti od toga računati "maksimalno dozvoljeni deficit". Konkretno, ako je zemlja u dubokoj recesiji bio bi dozvoljen veći deficit, a u situaciji brzog rasta zahtevao bi se suficit. Fiskalni saveti koje sam malo pre pominjao, u nekim zemljama imaju ulogu revizora ovog obračuna.

Neke zemlje su se okrenule transparentnosti kao mehanizmu povećane fiskalne odgovornosti. Argumentacija je da kada bi narod znao na šta se sve troše pare, trošilo bi se manje para.

Dakle, ima različitih mehanizama, šta treba da piše u srpskom zakonu? Mislim da je potrebno nešto poput zlatnog pravila, mada su i tu moguće različite varijacije.

Pre toga je verovatno nužno da pojasnim neke osnovne stvari, pošto verujem da čak ni ljudi koji čitaju ovaj blog ne poznaju dovoljno metodologiju izrade budžeta. Tu ima nekoliko neočiglednih stvari. Prva je da deficit nije isto što i zaduživanje zemlje. Deficit može da iznosi i 10% GDP-ja, ali da se javni dug uopšte ne poveća. Kako? Pa, tako što može da se finansira iz donacija (ređi slučaj), ali može i iz prodaje imovine. Sa druge strane, otplata glavnice kod starih zajmova ne ulazi u budžet. U budžet ulazi samo otplata kamate. To ima smisla, na takav način računovodstva vode i firme, ali može nekome da deluje čudno. Sve to znači da "potrebe za finansiranjem/zaduživanjem" uopšte ne moraju da budu jednake deficitu. Mogu da budu i znatno veće (ako se ceo deficit finansira iz zaduživanja i ako dospeva visoka otplata glavnice) i znatno manje (ako su recimo prilivi od prodaje imovine veliki).

Uz sve ovo, meni se čini da bi član zakona poput "tekući budžetski rashodi se moraju finansirati tekućim prihodima" bila OK. To bi de facto značilo da se svo zaduživanje i svi prihodi od prodaje imovine moraju usmeriti ka kapitalnim ulaganjima. Ovo onda otvara pitanje distinkcije između tekućeg i investicionog održavanja infrastrukture, ali se to ipak može donekle prevazići.

Mislim da zakon treba i da predvidi dramatično povećanje transparetntosti, kako samog budžeta, tako i dnevnog poslovanja državnih organa. Ja bih voleo da vidim zakon sa odredbom "svaki državni organ mora da na sajt svoje organizacije stavi spisak svih dobavljača sa ukupnim ugovorenim iznosom sredstava predviđenih za kupovinu dobara/pružanje usluge".

Sledeće, mislim da je nužno da država počne da "pošteno" računa javni dug, odnosno da u njega počne da ubacuje i dugoročne obaveze penzijskog fonda. Tada bi bilo mnogo jasnije i vidljivije kakve efekte imaju parametarske promene penzija. Takođe, bila bi vidljiva još jedna stvar - da država ne treba da tera ljude da uplaćuju penzijske doprinose - jer penzijski doprinosi po svojoj suštini nisu "porez" već su "zaduživanje kod građana". O tome možda u nekom drugom postu, ovaj je već i ovako predugačak. Sa druge strane, "pošten" obračun javnog duga mora u obzir da uzme i uslove zaduživanja. Nikako nije svejedno da li je prosečna kamata 2% ili 8%, a to se sada nigde "ne vidi", svaki zajam se podjednako računa. To nije teško, treba prosto izračunati sadašnju vrednost budućih otplata uz neku jedinstvenu stopu.

Takođe, mora se ojačati uloga Ministarstva finansija u izradi novih zakona i drugih propisa i uopšte reformisati cela procedura pripreme propisa. O tome takođe možda u nekom drugom postu. Treba i ojačati primenu Zakona o javnim nabavkama. Pričao sam sa nekim advokatima na tu temu i čuo sam neke zaista loše stvari koje bi mogle relativno lako da se izmene.

Kao što možete da vidite, ja ne mislim da je uloga državnog revizora previše bitna. Ne kažem da je potpuno nebitna, ali generalno posmatrano mislim da Srbija nema veliki problem sa nenamenskim trošenja para. Daleko veći problem je što je uopšte budžetom bilo predviđeno da se pare na nešto potroše.

Za kraj, nisam uopšte ubeđen koliko donošenjem zakona može uopšte da se u ovoj oblasti nešto promeni. Meni se čini da su nužne promene Ustava. Recimo, poljski Ustav ima brojne odredbe koje se tiču javnih finansija, između ostalih i odredbu da javni dug ne može biti veći od 60% BDP-a. Ovde je i stari Lazarov post na sličnu temu.

Rukovodioci nisu bili promućurni ili skeptični

Sandrina joj je platila, tako da je ta lektorka jedna od retkih osoba u Srbiji koja je od gospođe Bogunović uspela da izvuče novac za svoj rad ... Za razliku od lektorke, rukovodioci u pojedinim opštinama nisu bili toliko promućurni ili skeptični kada su potpisivali ugovore sa Sandrinom, u stvari s njenim „Centrom za kreativno domaćinstvo”.

Koliko ja uspevam da vidim, 3/4 prevarenih u ovoj aferi su državne institucije. Nisu bili promućurni ili skeptični jer ne barataju svojim parama - privatno možda jesu.