Pages

31 January 2011

X:2

Da li Egiptu preti iranski scenario ili je verovatnije da Iranu preti egipatski?

Svet se menja

U to ime, pogledajte scene iz indijskog akcionog filma Endhiran, što valjda znači robot. Film je izašao prošle godine, a može se opisati kao "Terminator 2 na steroidima".




Ovde je IMDB strana, a ovde je unos na Vikipediji.

Ko plaća evakuaciju?

Ovih dana vidimo kako mnoge zemlje organizuju letove za evakuaciju svojih građana koji su se zaetkli u Egiptu ili prethodno u Tunisu. Ko plaća ove letove? U Srbiji nesumnjivo poreski obveznici. Pre par godina je vlada platila let turistima kojima neka lokalna turistička agencija nije obezbedila povratne karte iz Turske, pa je gotovo nepristojno i pomisliti da država ne odrešuje kesu u slučaju događanja naroda.

Braća Amerikanci su veće stipse. I oni šalju avione ali ne besplatno. Svi američki državljani se evakuišu ali sami snose troškve evakuacije. Tako je, kažu, propisano zakonom a valjda je i logično. Vlada može da plati samo troškove evakuacije svojim službenicima i njihovim porodicama.

Državna greška ili tržišni uspeh?

Svaka teorija tržišne greške izgleda otprilike ovako: mi imamo teorijski model koji objašnjava da racionalna alokacija resursa treba da izgleda ovako (najčešće Pareto optimalnost, savršena konkurencija itd). Ovaj ili onaj aspekt stvarnog ponašanja tržišnih aktera je u suprotnosti sa tim modelima; dakle tržište je neefikasno i treba ga korigovati državnom intervencijom da bi se stvarnost dovela u sklad sa modelima. Na ovaj tip argumenta, teoretičari državne greške koji pripadaju public choice tradiciji kažu otprilike sledeće: jeste, tržište je ponekad neefikasno, ali što bi vaš birokrata bio išta bolji? Mislite da je on pametniji ili racionalniji? Da im ima bolje podsticaje za delovanje? Dokažite to!

Famozna Demsetzova Nirvana teorema sažima najbolje ovaj argument: da bi se dokazalo da je potrebna državna intervencija nije dovoljno samo dokazati da je tržište omanulo (izdalo modele): potrebno je dokazati da intervencija neće stvari učiniti još gorim, da državna greška nije još veća od tržišne, tj porediti postojeći institucionalni aranžman koji je grešku tržišta proizveo ne sa idealom savršenog tržišta nego sa realnošću institucionalnog aranžmana državne intervencije. Arnold Kling još slikovitije opisuje public choice argument, koji on naziva Masonomics, po univerzitetu George Mason gde je on, zajedno sa mnogim drugim public choice teoretičarima, stacioniran:

At the University of Chicago, economists lean to the right of the economics profession. They are known for saying, in effect, "Markets work well. Use the market.

At MIT and other bastions of mainstream economics, most economists are to the left of center but to the right of the academic community as a whole. These economists are known for saying, in effect, "Markets fail. Use government."

Masonomics says, "Markets fail. Use markets."


Dakle, čikaška škola ignoriše greške tzržišta, levičarski neoklasičari ignorišu troškove vladine intervencije, jedino public choice uzima u obzir oba elementa i zaključuje da je državna intervencija najčešće još gora od tržišne greške koju treba da ispravi.

Zapazite da se sve tri grupe, Čikago, MIT i George Mason potpuno slažu sa tim da su teorija savršene konkurencije i konvencionalni neoklasični opis efikasnog tržišta tačni, samo se ne slažu do koje mere stvarna tržišta odsupaju od tog ideala, i u kojoj meri državna intervencija može da ih dovede bliže tom idealu. Ali, da je dovođenje bliže tom idealu zajednički cilj, u to sumnje nema. Čikago kaže sve je ok, tj kao u neoklasičnim udžbenicima mikroekonomije, te nema potrebe za intervencijom, MIT kaže, ne, nije i intervencija je potrebna vrlo često. Tržišta greše a vlada popravlja, dok public choice kaže, jeste, tržišta greše, ali vlada će da napravi još gori problem. Svi se međutim slažu da je konvencionalni opis efikasnog tržišta tačan. U tom sklopu, osnova svih kritika je uvek zapažanje da su neizvesnost i nepotpuno znanje sastavni deo ljudskog iskustva, ukljućujući ekonomsku interakciju, dok neoklasični modeli pretpostavljaju, pod razmim imenima, savršene, potpune informacije, što je argument ne protiv neoklasičnih modela, nego protiv stvarnosti.

Recimo, levičari će reći da su tržišta neefikasna jer stvaraju eksterne efekte koji se ne mogu itnernalizovati slobodnom razmenom, naprimer zagađenje okoline. Zato treba oporezovati zagađivače i subvencionisati žrtve, da bi se socijalni trošak izjednačio sa privatnim. Na to public choice odgovara da je nejasno koliko će bilo koja intervencija ove vrste unaprediti socijalni optimum, i da pre svake intervencije treba izvršiti cost-benefit analizu da bi se utvrdilo da je trošak državnih mera manji od troška statusa quo. Pretpostavlja se da su troškovi i benefiti objektivni i da ih kompetentan državni planer može identifikovati nezavisno od tržišta.

Dalje, Stiglitz i Akerloff će reći da stvarna tržišta ponekad funkcionišu sa asimetričnim informacijama, tj neki akteri imaju bolje i preciznije informacije od drugih, što im daje prednost u odnosu na druge i može dovesti do raspada tržišta. Ako pustimo ljude da kupuju i prodaju polovna kola slobodno, krševi će da potisnu dobra kola jer kupci manje znaju od prodavaca i mogu da im podvale, pa kupci manje plaćaju da se zaštite, te prodaja dobrih kola više neće biti isplativa jer ona koštaju više. Sve zato što su informacije asimetrične. Naravno, public choice teoretičar odmahuje rukom: dokažite da će vaš birokrata i zakonodavac imati bolje informacije, ili stvoriti podsticaje za njihovo bolje korišćenje nego nesavršeno tržište. I tako redom.

Najnovija verzija je bihevijoralna ekonomija. Oni kažu – modeli podrazumevaju da su ljudi racionalni i da maksimizuju svoj lični interes. Stvarni ljudi pak, često nisu racionalni i maksimizujući, dakle treba regulisati njihovo ponašanje da bi se zaštitili od posledica sopstevenih nepromišljenih odluka i iracionalnih sklonosti. Slaviša, kao potpuno konvencionalni public choice teoretičar, na to odgovara: dokažite da vaš birokrata i zakondovavac nemaju istu ili još goru vrstu biasa i ograničenja kao i pojedinci na tržištu. Štaviše, birokrata ima iluziju regulatorne svemoći, što je još gore. Nema dokaza da će njihove intervencije ukloniti ili minimizovati posledice nepromišljenih ličnih odluka tržišnih aktera.

Iako sam ja generalno prijateljski raspoložen prema public choice, moram prinzati da ove teorije državne greške ne volim. One suviše mnogo ustupaka prave. Naravno, po mom sudu Mizes-Hajekov argument neznanja, tj nemogućnosti objektivne kalkulacije troškova benefita bez cena i tržišta je superioran u odnosu na ovaj public choice interni argument protiv neoklasičara. Ali, pre nekoliko nedelja sam otkrio jedan rad Armena Alchiana iz 1950ih koji po mom sudu predstavlja jedno od vrhunskih ostvarenja ekonomske teorije 20 veka, i po mom sudu jedini razlog zašto taj rad nije klasik jeste što su njegovi zaključci potpuno “austrijski”. Zove se "Neizvesnost, evolucija i ekonomska teorija".

Šta Alchian tvrdi? Ukratko, da treba odbaciti sve ekonomske modele koji polaze od savršene informisanosti ili znanja pojedinaca. Tj. modifikovati ih izbacivanjem ovih pretpostavki. On pokazuje da čak ako postuliramo apsolutno neznanje tržišnih aktera, proces konkurencije koji će filtirarati uspešne pokušaje u zadovoljenju potreba od manje uspešnih će voditi ishodima koje i neoklasična teorija opisuje kao optimalne ili efikasne. Važan je proces, ne polazno znanje ili racionalnost aktera. Tačka gde se tržišna interakcija “racionalizuje” nije znanje, svest, ideje i racionalnost pojedinaca, nego selekcija uspešnih obrazaca preduzetničkog ponašanja od strane okoline putem cena. To je hajekovski mehanizam evolutivne selekcije uspešnih obrazaca ponašanja, u ovom slučaju uspešnih obrazaca traganja za pozitivnim profitom. I najgluplji pojedinac će steći preciznu sliku o korisnosti onoga što radi, bez obzira na motivaciju ili znanje. Profit, bankrot, rast ili pad zarade će mu reći.

Alchian ovo zove “survajvalizmom” ili principom opstanka: suštinska stvar na slobodnom tržištu nije da su akteri racionalni i ex ante donose predividive pametne odluke (kako se čini neoklasičnim bihverioristima), nego da najboljji opstaju, bili racionalni ili ne. Alchian navodi neke ekstremne primere da bu pokazao kako individualna racionalnost aktera uopte nije važna za ekonomsku efikanost tržišnih ishoda. Recimo, ima dest različitih puteva koji vode iz Čikaga, i samo na jednom postoji benzinska pumpa. Posle nekog vremena, samo putnici koji su odabrali rutu na kojoj je pumpa će moći da nastave dalje, tj da budu “uspešni”. Ostali će da otpadnu. Ako promenimo rutu gde je benzinska pumpa neki drugi će da opstanu a svi ostali otpadaju. Sa nultim znanjem i jedino datom sklonošču ka riziku i sticanju profita imamo osptanak uspešnijih obrazaca ponašanja koji drugima omogućuju da ih i sami slede i kopiraju.

Naravno, Alchian je svesno izabrao ekstremnu pretpostavku nultog znanja. Ekonomija zasnovana na takvoj pretpostavci bi bila mnogo manje efikasna od ove sada, u stvarnosti je znanje najčešće ograničeno i nepotpuno. Ali je poenta koju on hoće da naglasi da neizvesnost, nepotpuno znanje, psihološki “bajasi” i bilo šta slično, nemaju nikakvog uticaja na ono što ekonomisti zovu “ekonomskom efikanošću”. Pretpostavka odsustva bajasa, potpunog znanja ili racionalnosti aktera je nepotrebna: to što je znanje uvek ograničeno, fragmentarno, nekad čak protivrečno, vrlo malo uticaja ima na konačnu efikanost procesa konkurencije, jer mehanizmi darvinističke selekcije trijerišu uspešne pokušaje od manje uspešnih: Ex post znanje je mnogo važnije od ex ante informacije (Naravno neću ovde da davim o onome što svaki Austrijanac zna, da konkurencija nije stanje kao kod neoklasičara, nego proces).

Primetimo da Alchian “tuče” mnogo jačeg i zahtevnijeg protivnika od bihevioralne ekonomije – neoklasični model savršene konurencije. Dakle, ne samo psihološke bajase i iracioanlnosti, nego odsustvo potpunog znanja i kompletnih, “simetričnih” informacija. Jedan mnogo zahtevniji model. Pa ipak se ne povlači na tu rezervnu poziciju, “jeste drugovi, u pravu ste, tržište je neefikasno, ali država još gora”, nego kaže: “ne, efikasno je, samo vi imate pogrešnnu ideju o tome šta znači “efikasno”, pa vam se čini da nije”.

Sve što bi jedan Achian-Austrijanac mogao da kaže bihevioralistima, koje je Slaviša zasuo vrlo sofisticiranim i komplikovanim dokazivanjima da je i njihov regulator jednako iracionalan ili još iracionalniji od tržišnih aktera je – iracionalnost aktera nije nikakav argument protiv tržišta, niti za regulaciju. Da ispravim Klinga:

tržište JE efikasno, koristite tržište.