Pages

26 November 2011

Kriza evrozone

1. Pošto su kamate porasle i na nemačke obveznice, a još je i deo obveznica sa originalne aukcije ostao neprodat, sada je jasno ono što je trebalo da bude jasno od početka -- da Nemačka, čak i kad bi htela, nema resurse da spašava celu Evropu. Fiskalno rešenje je sada nemoguće i to ne iz političkih nego iz ekonomskih razloga.

2. Fiskalno rešenje je delom nemoguće i zbog jedne jako čudne stvari -- da prezadužene zemlje uopšte ne diskutuju prodaju svoje imovine. Gradonačelnik Viljnusa je ponudio da od Grčke kupi neko manje ostrvo (što jako podseća na predviđanje našeg komentatora Speakera da će istočni Evropljani i drugi vredniji narodi polako pretvoriti dekadentnu zapadnu Evropu u svoje letovalište), ali su Grci sa indignacijom odbili.

Još gore, sve ove zemlje imaju značajne količine zlata, koje nema emotivno-političku vrednost kao Kosovo ili Santorini, koje je jako likvidno i može se odmah prodati po današnjoj visokoj ceni. Italiji i Portugaliji zlato bi pokrilo oko 10% ukupnog duga, što nije beznačajno, jer kritičan je onaj dug koji dospeva uskoro. Taj deo duga bi zlato lako pokrilo i smirilo tržišta u narednih par godina. Ali zbog nečega se o ovoj očiglednoj opciji uopšte ne razgovara.

3. Jedino preostalo rešenje je onda monetarno, da Evropska centralna banka otkupi državi dug od banaka a zauzvrat im da keš. Za ovako nešto ima prostora, jer za razliku od Feda ili Banke Engleske, ECB je bio dosta uzdržaniji u poslednjih par godina i emitovao manje monetarne baze. To će sa druge strane stvoriti i inflaciju. Teško je reći koliku, ali nešto reda veličine 5-15% u narednim godinama.

ECB je tako u vrlo specifičnoj situaciji -- jedini način da spase monetarnu uniju kojom upravlja je podrivanje sopstvene valute. Inflatorno rešenje ne samo da kratkoročno rešava problem duga, nego ima i par nusproizvoda koji pogoduju opstanku cele evrozone. Na primer, donosi pad evra, a to je upravo ono što južnim članovima zone treba. Inflacija je takođe način da se javni sektor u ovim zemljama smanji -- plate i budžetske beneficije se onda ne moraju nominalno smanjivati, čime se mogu izbeći štrajkovi i nemiri, nego budu realno umanjene inflacijom.

Inflacija rešava mnogo toga u kratkom roku, ali cena dolazi kasnije i nije ravnomerno raspoređena -- najviše koristi od intervencije ECB bi imale zemlje juga, najviše štete Nemačka. Zato se Nemačka i protivi ovakvom rešenju.

4. Nemci se sada pitaju šta im je sve ovo trebalo, jer gube u svakom scenariju. Ali Nemačka je ta koja je gurala evropske integracije i uvodila evro, tako da evroskeptici sada imaju puno pravo na schadenfreude. Pošto je fiskalno rešenje nemoguće, Nemačkoj, ako baš hoće da spašava evrozonu, ostaje da prihvati monetarno ondosno inflatorno. A ako to radi, onda bi morala da postavi neke jasne uslove. Prvi bi trebalo da bude prodaja zlata, sve druge likvidne i dela nelikvidne imovine zaduženih zemalja, a drugi bi morala da bude neka črvsta garancija reformi kod ovih zemalja i nekog budućeg mehanizma čvrstog budžetskog ograničenja. Ne znam da li je to uopšte izvodljivo i koliko su ove zemlje spremne na tako nešto, ali Nemačka bi bila jako naivna kad bi pustila ECB da štampa bez toga. Tada bi dobili samo inflaciju, a zatim još jednu ovakvu krizu za dve godine.

5. Mala opservacija o nezavisnosti centralne banke. ECB je do sada bila najnezavisnija centralna banka na svetu, računajući tu i ponašanje glavnih centralnih banaka u prethodne dve godine. Ali sada kad se raspravlja o mogućnosti da ECB interveniše niko više ne govori o guvernerima ECB. Svi govore o Angeli Merkel -- ECB intervencija će očigledno biti njena odluka. (Ne zato što Nemačka sama vodi evrozonu nego zato što su svi ostali predsednici ili premijeri već za.)

6. Dovodi li se opstanak evra u pitanje? Sada to izgleda verovatnije nego ikada, ali opet -- bankrotsva nisu isto što i propast valute i evro može opstati čak i ako sve zemlje redom bankrotiraju. Ustvari čak bi verovatnije bilo da će opstati ako svi u evrozoni bankrotiraju, jer onda nema dispariteta, svima je potreban niži kurs evra. Sa pojedinačnim bankrotima problem su dispariteti, jer bankrotiranim zemljama će biti potreban slabiji evro.

Ali i u slučaju pojedinačnih bankrota, eventualni izlazak iz evra nekih ili svih zemalja će biti politička odluka, a ne ekonomska neminovnost koja sledi iz krize (što je čini mi se dominantna slika u javnosti). Kao što ni stvaranje evrozone nije bila ekonomski veoma promišljna stvar nego pre svega politički korak ka bližoj uniji, napuštanje evra neće biti automatska posledica bankrota, nego odluka nekih zemalja da ostanak u evrozoni nije vredan žrtve ili nije politički oportun. Ako hoćete da znate izglede opstanka evra u pojedinim zemljama, ne treba gledati ekonomske variable nego istraživanja javnog mnjenja u tim zemljama.