Pages

26 December 2013

Obama i Adam Smit

Ovo spada u onu neslavnu rubriku "čak i ... priznaje", pa onda navedeš ime nekog libertarijanca koji zagovara ovu ili onu državnu itnervenciju. Najčešće su u ovom kontekstu korisni Hayek i Friedman. Međutim, ni Adam Smith nije za bacanje. Najčeće upotrebljavan u ovom kontekstu je njegova radna teorija vrednosti kao i zagovaranje državne potrošnje u nekim oblastima. Najnovija upotreba Adama Smitha od strane socijalista je Obamino pozivanje na njega da bi opravdao povećanje mimimalnih nadnica:

It’s well past the time to raise a minimum wage that in real terms right now is below where it was when Harry Truman was in office. (Applause) This shouldn’t be an ideological question. It was Adam Smith, the father of free-market economics, who once said, “They who feed, clothe, and lodge the whole body of the people should have such a share of the produce of their own labor as to be themselves tolerably well fed, clothed, and lodged.” And for those of you who don’t speak old-English – (laughter) – let me translate. It means if you work hard, you should make a decent living.

Pre nego što počnete da kritikujete Obamu zbog zloupotrebe Adama Smitha i nerazumevanja ekonomije, treba imati u vidu da ovo pozivanje nije sasvim bez osnova. Naravno, Adam Smith nije doslovno zagovarao zakonsko propisivanje mimimalnih nadnica, ali je zagovarao nešto slično tome: plaćanje nadnica koje bi bile dvaput veće od onih neophodnih za fizičku reprodukciju.

U jednom smislu, radna teorija vrednosti se nalazi u osnovi ovoga, ali je problem dublji i odražava bazičnu neadekvatnost Smitove ekonomske teorije: odsustvo ispravne teorije proizvodnje i raspodele. Smit je verovao, kao i većina ostalih klasičnih ekonomista koji su ga zapravo sledili (Ricardo, Maltus, Marx) da je proizvodnja proces koji se može objasniti ekonomskim kategorijama dok se raspodela resursa između kapitala, rada i zemlje mora objasniti potpuno nezavisnom teorijom. To je  fatalna zabluda koja leži u osnovi socijalizma do dana današnjeg.

Glavna doktrinarna osnova socijalizma kod Adama Smita je teorija po kojoj rad proizvodi vrednost, dok profit i renta kao dohoci kapitala i zemlje predstavljaju odbitke od radnog dohotka. U određenom smislu plate radnika su zaslužene i zasnovane na njihovom doprinosu kreiranju vrednosti dok je profit samo nadokanada sa preuzimanje rizika, dok je renta za Smita potpuno neopravdana i parazitska. U tom smislu nema nikakve razlike između njega, Rikarda i Marksa. Dohodak se stvara proizvodnjom u kojoj rad igra odlučujuću ulogu, a onda se taj dohodak nekako "deli" između kapitalista, radnika i rentijera.

Ispravnu teoriju proizvodnje i raspodele dali su tek marginalisti 1870ih godina, Menger, Walras i Jevons. Marginalistička teorija kaže da cena određene robe nije definisana radnim vremenom uloženim u nju, niti troškovima proizvodnje, nego subjektivnim preferencijama potrošača na margini. Najpotpuniju verziju dao je Carl Menger. Po njemu, cena potrošačkih dobara određena je njihovom marginalnom korisnošću, tj marginalnom sklonošću potrošača da ih kupuju: cena robe je jednaka trošku proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.Naravno, većina proizvoda nastaju kroz više faza. Šta određuje cenu tih među-proizvoda u različitim fazama proizvodnje? Odgovor je: njihova granična produktivnost u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Trošak proizvodnje finalnog dobra je određen subjektivnim preferencijama potrošača na margini koje onda određuju cene svojih inputa kao svojih troškova. Cene tih inupta onda određuju cenu sopstvenih inputa na margini. I tako redom. Razlog zašto je guma vredan tržišni artikal nije što je u njenu proizvodnju uloženo toliko i toliko sati, ili što ima takva i takva fizička svojstva, nego zato što se može iskoristiti za proizvodnju drugih stvari koje su korisna potrošačka dobra, ili učestvuju u proizvodnji takvih dobara. Kao što vidimo, cena određuej trošak, a ne obrnuto.

U svemu ovome, rad je samo jedan od tih intermedijarnih faktora proizvodnje, i njegova cena je određena graničnom produktivnošću, tj vrednošću dodatne jedinice radnog inputa proizvodnji artikla koji će direktno ili indikretno dati korisno potrošačko dobro. U ovoj viziji, vrednost roba se nalazi u subjektivnoj evaluaciji potrošača, a cene svih drugih stvari, kapitala, rada, zemlje, itd koji se koriste u procesu proizvodnje su "imputirani unazad" od potrošačkih dobara, preko međuproizvoda, mašina i alata do sirovina i fizičkih substanci. Umesto da cena potrošačkih dobara bude određena radom ili objektivnim troškovima proizvodnje, sami troškovi proizvodnje su artefakt procesa subjektivne evaluacije potrošača, vrednost se nalazi u umu pojedinca i odatle se projektuje na fizički svet, korak po korak, unazad kroz lanac procesa proizvodnje. Vremenski sled fizičke proizvodnje kreće od zemlje i sirovina i ide postepeno ka sve specifičnijim proizvodima, tj bliže završnom stadijumu proizvodnje, ali kauzalni lanac ide suprotnim smerom: od vrednosti finalnih dobara određenih subjektivnom evaluacijom, ka sve manje specifičnim dobrima određenih graničnom produktivnošću.

Jasno je da rad nema nikakvu privilegovanu ulogu u ovom sistemu. On je samo jedan od faktora proivodnje čija cena je određena istim standardom marginalne produktivnosti kao i sve drugo. Tržišna nadnica je jedina moguća pravedna nadnica kao što je i tržišni profit proizvođača gume ili firme koja vrši konačno sklapanje automobila iz delova jedino mogući pravedni profit. I tržišna renta je jedino moguća renta jer odslikava graničnu produktivnost zemlje koja je predmet rente u kreiranju finalnih potrošačkih dobara. Ništa nije precenjeno ni potcenjeno u tržišnom procesu, te je svaki govor o "eksploataciji radnika" ili "nepravednim profitima" besmislica. Ne postoji "raspodela" dohotka kao odvojeni proces u odnosu na "proizvodnju". Dohodak je uvek nečiji dohodak, i odgovara njegovoj graničnoj produktivnosti u velikoj mreži tržišne interakcije koja proizvodi za potrošača. Ne postoji nikakav centralni kazan sa koga se onda kutlačom "dohodak" deli ovako ili onako, postoji samo niz procesa vođenih subjektivnom vrednosšću za konačnog korisnika, procesa u kojima pojedinci bivaju nagrađeni za svoj doprinos ili kažnjeni za svoje traćenje resursa. Kapitalisti, rentijeri i radnici jednako. Obamin u osnovi tačan prevod Smitovog učenja "if you work hard you should make a decent living" je čista besmislica iz marginalističke perspektive, jer nema tog centralnog kazana sa rezervom nealociranog dohotka iz koga bi se nečiji položaj mogao popraviti bez da se nego drugi nepravedno orobi. Možeš da radiš naporno do večnosti i nazad, ako tvoj napor ne daje na margini ništa procesu proizvodnje korisnog potrošačkog dobra, nećeš ni zaraditi ništa. Možeš da kopaš i zatrpavaš rupe po ceo dan, ulažući enormnu enrgiju i "napor" u to, ali time ne stvaraš nikakvu dodatnu vrednost za koju bi trebalo da budeš nagrađen povećanjem nadnice.

Eto, u čemu je opasnost uzimanja Adama Smita kao sveca-zaštitnika libertarijanizma. Vrlo je lako i gotovo rutinski za socijaliste da izvedu bilo kakvu besmislenu ili ludačku politiku iz duha ili slova njegove doktrine. Smit nije zagovarao minimalnu nadnicu, ali je zagovarao princip prvenstva rada u kreiranju vrednosti i nepravednosti rente, što legitimiše govor o vantržišnom povećanju nadnica kao razumnoj politici. Mnogo bi bolje bilo kad bi recimo Carl Menger bio smatran svecem-zaštitnikom libertarijanizma. Njega ljudi poput Obame ne bi mogli da koriste na način na koji koriste Smita.

15 December 2013

Bitcoin II

Ovako sam pisao u aprilu kad je Bitcoin vredeo $50-100 dolara:

   " Koja je budućnost Bitcoina?  Većina mu predviđa propast, ali već smo videli da ima neprijatelje sa obeju strana i obe imaju svoje razloge. ... 
Ali ekonomski gledano, sada kad je Bitcoin došao dovde, meni se čini da može još mnogo rasti."  
    ...

   "Zato mislim da ekonomski Bitcoin više nema problem. Sa ovako ograničenom ponudom, a uz održanje sadašnje tražnje ili njen rast, njegove vrednost može i još mnogo da poraste."

U međuvremenu je otišao na preko $1,000. Ali mislite da sam kupio neki Bitcoin? Nisam, teško je baviti se takvim sitnicama kad morate da pišete blog.

Evo šta sada mislim o Bitcoinu.

Najvažnije je razumeti zašto Bitcoin uopšte ima vrednost. To što ima neku vrednost i nije tako iznenađujuće. Valute su istorijski spontano nastajale najčešće od nečega što ima istinsku vrednost, bronze, srebra ili zlata. Ali nije neviđeno ni da novac bez intristične vrednosti bude široko prihvaćen. Poznat je slučaj ostrva kamenog novca, gde je novac bilo kamenje, neka vrsta krečnjaka (vidi sliku ispod). Stanovnici jednog polinezijskog ostrva su koristili ovaj kamen kao novac zbog samo jedne osobine -- zato što nije postojao na ostrvu. Da biste nabavili takvo kamenje morali ste ići na drugo ostrvo, što je bilo skupo i naporno. I to je jedina osobina koja je krečnjak činila novcem, nisu ga koristili ni za šta drugo.

Štaviše, da ne bi kotrljali kamenje pri svakoj kupovini, trgovali su samo pravima na odrđeni kamen, a da se kamen uopšte nije morao pomeriti s mesta. To je suštinski isto kao današnje elektronsko bankarstvo, ali to je druga priča.

Bitcoin je nešto najbliže tome. Kad se uspostavi konvencija, onda novac ne mora imati imanentnu vrednost. Konvencija je, iz garantovanu retkost dovoljan uslov da nešto uspe kao novac. Kao i krečnjak na tom ostrvu, Bitcoin je suštinski bezvredan, ali 1) ne može se naći lako (ima retkost) i 2) postoji konvencija da se prihvata kao novac -- prihvatate ga jer znate da će ga i drugi prihvatiti.

Ali koliko je Bitcoin zaista redak? Sam Bitcoin jeste, jer mu je ponuda programski ograničena.  Ali sada vidimo uspon drugih kripto valuta -- Litecoin, Peercoin, i drugi.  Bitcoin je redak, ali svako može da napravi nešto jako slično bitcoinu i zvati ga drugačije.  To se uveliko i dešava, za sada bez efekta na vrednost Bitcoina.

Za sada Bitcoin ima rastuću snagu konvencije, ili ekonomskim rečnikom, za njega radi efekat mreže. Efekat mreže postoji kada svaki dodatni korisnik povećava vrednost dobra -- vi koristite tastaturu sa početnim slovima QWERTY zato što svi drugi koriste istu tastaturu pa je glupo da počinjete nešto drugo; otvorili ste Facebook nalog ne zato što je Facebook tehnološki najbolje urađen nego zato što svi drugi imaju Facebook pa se tako nalkaše povezujete; nemate Google Plus jer niko drugi nema Google Plus što ga čini beskorisnim, i tako dalje. Uspostavljene mreže je jako teško srušiti, one se perpetuiraju i rastu na principu začaranog kruga.

Kad se jednom uspostave, mreže kao Facebook ili Bitcoin imaju ugrađenu prednost i teško ih je srušiti.  Ali znate li ko je još imao efekat mreže u svoju korist?  Imao je Windows i imao je MySpace. Windows se još drži ali nije ni blizu moći od pre desetak godina, a MySpace je potpuno propao -- a ljudi su  2008. MySpaceu predviđali večni monopol zbog efekta mreže.  Poenta je, efekat mreže je prednost ali nikome ne garantuje monopol, pa čak ni opstanak.

Situacija sa Bitcoinom je ovakva. Sa pojavom drugih valuta retkost je izgubio. Nije bitno što nema Bitcoina, Bitcoin je samo ime. Ima ili može biti neograničeno mnogo kriptovaluta istog tipa i to je ono što je važno. Konvenciju odnosno efekat mreže Bitcoin još uvek ima, štaviše tu je i dalje u usponu.  Ali to mu ne garantuje dugoročni uspeh.  Kad se ta dva saberu, mislim da Bitcoin nema dobrih dugoročnih izgleda. Da sam onda u aprilu kupio Bitcoine, sada bih prodao.

13 December 2013

Javno dobro

Često razmišljam o javnim dobrima.

Prvo da, za one koji ne znaju o čemu pričam, izložim ukratko ekonomsku teoriju javnih dobara, a onda da ukažem na neke probleme.

Dakle, udžbenici iz ekonomije javna dobra definišu kao ona dobra kod kojih ne postoji rivalitet u potrošnji i gde su troškovi isključivanja "prohibitivni". Pošto ovo nikom živom nije jasno šta znači, evo pojašnjenja. "Rivalitet u potrošnji" znači da moje korišćenje nekog dobra znači da to dobro ne može niko drugi da koristi. Zato kod jedenja jabuke rivalitet postoji (ako jabuku jedem ja, niko drugi ne može da jede tu istu jabuku), ali kod gledanja vatrometa rivalitet ne postoji - nas dvoje možemo sasvim lepo da gledamo isti vatromet, moje gledanje vatrometa ništa ne umanjuje kvalitet vatrometa drugima. Druga karakteristika javnog dobra, "prohibitivno visoki troškovi isključivanja iz uživanja dobra" je samo komplikovan način da se kaže "korišćenje dobra je jako teško naplatiti". Klasičan primer je emitovanje standardnog TV signala. Dakle, ako RTS ili TV Pink emituju svoj signal preko tornja na Avali, ne postoji praktično nikakav način da se gledanje televizije naplati. Ni Švedski TV detektor nije pomogao.

Ja mislim da ništa do sada nije sporno. Postoje dobra gde ne postoji rivalitet u potrošnji, postoje i dobra gde je naplata korišćenja praktično nemoguća. Možemo i dobra koja imaju obe karakteristike, što se mene tiče, nazvati javnim.

Problem je što se često u udžbenicima, na osnovu svega iznetog do sada, zaključi - "i zbog svega toga je nužno da država putem poreza finansira pružanje javnih dobara". Da sada pređem na probleme:

1. Sasvim je očigledno da neka javna dobra (poput već navedenog TV signala) mogu sasvim dobro da pružaju privatne firme. Dakle, iako se radi o dobru gde sasvim očigledno ne postoji rivalitet u potrošnji i gde je korišćenje dobra sasvim nemoguće naplatiti, nema potrebe da ga pruža država. Radi se o tome da je javno dobro (TV program) uvezano sa javnim zlom (reklamama) i da gledaoci praktično plaćaju gledanje TV programa kroz vreme izgubljeno na reklame. Hoću da kažem da ovaj primer jasno pokazuje da izjava "Ako se radi o javnom dobru, država mora da ga finansira iz poreza" očigledno nije tačna.

2. Pitanje mogućnosti naplate korišćenja javnog dobra je tehnološko, inženjersko pitanje, a ne filozofsko/etičko pitanje. Sve do pojave kablovske televizije nije bilo moguće naplatiti gledanje TV programa. Sa razvojem kablovske televizije i dekodera, TV program je postao potpuno privatno dobro.

3. Pošto je problem naplaćivanja tehnološki problem, to znači da je nužno investirati novac u istraživanje i razvoj sistema naplate. Ali, ako država već pruža neko dobro besplatno, onda niko nema interes da ulaže u razvoj nečega što na tržištu neće moći da se proda, jer postoji besplatna državna alternativa. Recimo, ulice u gradu se često smatraju javnim dobrom, jer bi bilo "prohibitivno skupo" naplaćivati korišćenje ulica. Sistem sa naplatnom rampom na ulazu u svaku ulicu svakako deluje zastrašujuće. Ali, čak ni meni (koji nisam inženjer) nije teško da osmislim sistem privatnih ulica, gde se putem GPS signala, ili nečeg sličnog, vodi evidencija o tome kojim ulicama je auto prošao, a onda se plaća mesečni račun poput onoga za mobilni telefon. Takav sistem niko nije razvio jer nema interes da ga razvije sve dok je korišćenje ulica besplatno. Zamislite alternativni univerzum u kojem se sve TV stanice finansiraju iz budžeta, pa nema potrebe za reklamama. Ko bi bio dovoljno lud da razvija kablovsku televiziju? Niko.

4. Nekada je problem u definisanju dobra. Recimo, ako dobro definišete kao "raketna protivgradna zaštita", jasno je da se radi o javnom dobru - em nema rivaliteta, em je nemoguće naplatiti. Ali, ako dobro definišete kao "protivgradna zaštita", onda već govorimo o nečemu što je privatno dobro - postoje protivgradne mreže kojima je dobar deo voćnjaka u Evropi pokriven. Dakle, u zemljama u kojima postoji raketna (ili topovska, sve jedno) protivgradna zaštita, privatno dobro je pretvoreno u javno. Ostaje pitanje šta je jeftinije i efikasnije, u to ne bih sada ulazio. Hteo sam samo da ukažem na to da kod pružanja nekih dobara postoje različita tehnološka rešenja koja determinišu i sam karakter dobra.

5. Teorija najčešće u potpunosti ignoriše alternativne mogućnosti za privatno pružanje javnih dobara. Jedan od najčešćih je eksploatacija bogatih i free riding siromašnih. Ponekada je to teško odvojiti od altruizma. Recimo, dugo u ulazu gde mi je kancelarija stanari nisu mogli da se dogovore oko plaćanja za čišćenje ulaza. Pošto je nama bitno da ulaz bude čist, plaćali smo čistačicu da dolazi i čisti ulaz. Dakle, postoje slučajevi u kojima je privatna korist od javnog dobra dovoljno visoka da pokrije troškove.

6. Često se zanemaruje i drugi mehanizam - da vlasnici imovine imaju podsticaj da pružaju javna dobra. Recimo, vlasnik tržnog centra plaća čišćenje hodnika i WC-a i to finansira iz zakupa koji plaćaju prodavci. Dakle, nije prosto prodao lokale i rekao "Vi sada vidite kako ćete da se organizujete oko čišćenja", već je rekao "Pošto je čišćenje javno dobro, oko kojeg ćete teško da se dogovorite, ja ću to da radim. Takođe ću da pružam i druge usluge od kojih ćete svi vi da imate koristi, poput reklamiranja tržnog centra." Lako je reći, "To je suviše specifično, ne možeš to da primeniš na druge stvari.", ali evo zanimljivog primera.

Ne verujem da je mnogo vas čulo za gradić Lake Havasu u Arizoni. Ne bih ni ja čuo da se igrom slučaja nisam tamo našao 1995. godine. Radi se o gradu koji je započet kao privatni projekat izvesnog biznismena McCullocha 1963. godine, kada je kupio 14 kvadratnih kilometara zemljišta i odlučio da napravi grad. Ideja je bila da jeftino kupi zemljište u pustinji, komunalno ga opremi, ponudi razna javna dobra u vidu ulica, parkova, plaža i onda zaradi na prodaji zemljišta. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je čak kupio jedan londonski most, rasturio ga na komade, preneo kamenje preko pola sveta, sastavio ga u Lake Havasuu i dozvolio potpuno besplatno prelaženje preko njega (čak je snimljen i film o tome - radi se o hororu, a suština priče je da je, sa mostom, u SAD preneta i duša Džeka Trboseka). Ako sve to nije pružanje javnog dobra, ne znam šta jeste.

Ili, razmotrite primer jedne doline od 1000 hektara koju malo-malo pa poplavi reka. Farmeri ne mogu nikako da se dogovore oko izgradnje bedema, postoji problem kolektivne akcije. Samim tim, zemljište vredi vrlo malo, recimo 1000 dolara po hektaru. Pretpostavimo i da bi zemljište vredelo 5000 dolara po hektaru kada ne bi stalno bilo poplavljano. Znači, postoji potencijalna dobit od 4 miliona dolara ukoliko se izgrade bedemi. Klasična teorija bi rekla da to mora država da radi. Ja želim da ukažem na mogućnost da ovo predstavlja odličnu investicionu šansu ukoliko izgradnja bedema košta manje od 4 miliona dolara. Može da se pojavi investitor, otkupi svo zemljište za 1000 dolara po hektaru, izgradi bedeme za 2 miliona, proda zemlište za 5000 dolara po hektaru i zaradi 2 miliona dolara.

7. Problem javnog dobra je često nemoguće razdvojiti od problema prirodnog monopola i eksternih efekata. U udžbenicima se skoro uvek ova tri problema navode kao potpuno posebni oblici greške tržišta, pa se onda objašnjava svaki od njih pojedinačno. Ali, između ovih fenomena postoje velike sličnosti koje, koliko ja znam, nisu dovoljno teorijski, pa ni empirijski, istražene.

Recimo, odbrana države se smatra klasičnim javnim dobrom. Radi konkretizovanja, recimo da posmatramo protivavionsku zaštitu. Država iz poreza gradi radarske i raketne sisteme kako bi stanovništvo zaštitila od vazdušnih napada od strane druge države. Ne postoji rivalitet (raketni sistem štiti određenu površinu bez obzira na broj korisnika), a i nemoguće je naplatiti na tržištu (privatna firma napravi raketni sistem, ponudi ga vlasnicima kuća, a oni kažu "Neka, hvala", znajući da će raketni sistem hteo-ne hteo zaštititi i njihovu kuću). Dakle, klasično javno dobro. Ali, nije samo to. Postoji i značajan problem eksternih efekata - ako ja napravim raketni sistem da zaštitim svoju kuću od vazdušnih napada, jasno je da hteo-ne hteo štitim i druge kuće oko sebe, jer kada moj radar uhvati avion, ja ne mogu da znam da li će on da bomarduje moju ili susednu kuću. Samim tim, moj sused uživa pozitivnu eksternaliju mojeg raketnog sistema. Ali, ne radi se ni samo o tome - moj raketni i radarski sistem moguće da predstavljaju i prirodni monopol: meni je mnogo jeftinije da dodam još jedan raketni lanser, nego nekom drugom da gradi ceo sistem od nule (ako pretpostavimo da jedan radarski sistem predstavlja visok inicijalni trošak i da podržava više raketnih sistema).

Cela ova rasprava je tu da ukaže da je probleme javnog dobra, eksternih efekata i prirodnog monopola često veoma teško razdvojiti, iako se u teoriji radi o sasvim različitim fenomenima.

8. Često se ne pravi razlika između suštinske (tehnološke) javnosti nekog dobra i pravnog režima u kojem se dobro pruža. Recimo korišćenje GPS uređaja se ne plaća samo zato što je američka vlada (čini mi se još za vreme Klintona) dozvolila besplatno korišćenje GPS satelita. Samim tim, GPS je sada u režimu javnog dobra, iako postoji tehnologija za ograničavanje pristupa ovom sistemu. Tako da, kada se kaže da je GPS "javno dobro", treba imati na umu da je ono javno dobro samo zato što je onaj koji ga pruža (američka vlada) to omogućio. Slično važi i za, recimo, Gmail koji je na režimu javnog dobra (Google je to omogućio), ali je sasvim jasno da bi lako mogao da se pretvori u privatno dobro, ukoliko Google tako odluči. Slično tome, ako odlučim da ne zaštitim šifrom svoju wireless mrežu u kući, prebacujem pristup internetu na režim javnog dobra, iako on to tehnološki nije.

12 December 2013

Za deficit je potrebno dvoje

Nekoliko domaćih medija je pre nekoliko meseci prenelo delove predavanja Noama Čomskog. Između ostalog, on kaže sledeće:

Najveće unutrašnje pitanje koje zanima američku javnost svakako su radna mesta. Sa druge strane, prebogate i moćne finansijske institucije zanima samo deficit. A šta radi politika? Ona nalaže štednju – odlučuje da ne otvara radna mesta, nego da sanira deficit.

U Evropi je još mnogo gore. Čak je i Vol strit džrnal u jednom članku podvukao odsustvo demokratije u Evropi. Francuzi, Španci, Irci, Holanđani, Portugalci, Grci, Slovenci, Slovaci i Kiprani su od početka krize pre tri godine ubedljivo glasali protiv modela koje nudi evrozona. U pomenutim zemljama, vlasti su trpele izborne poraze, levičari su smenjivali desničare, i obratno – ali ekonomska politika ostala je ista.


Iako ima spornih detalja (recimo, da li američku javnost stvarno najviše zanimaju "radna mesta", kada je nezaposlenost samo 8%) u suštini se nema šta prigovoriti, Čomski je uglavnom rekao činjenice - narod na izborima uglavnom glasa protiv štednje, a onda dobije štednju. Zašto je to tako, zašto birači glasaju za jedno, a dobiju nešto drugo?

Suština je u tome da je, kao i za tango, i za deficit potrebno dvoje. Nije dovoljno da samo država donese budžet koji predviđa deficit od 10% BDP-a i tako usliši zahteve građana da ne bude štednje. Da bi se taj deficit tokom godine realizovao, potrebno je i da neko želi da državi pozajmi tih 10% BDP-a. A spremnost da se pare pozajme zavisi, između ostalog, upravo od ekonomske politike koja se vodi.

Dakle, kada država udari u gornju granicu javnog duga, novo zaduživanje (visina deficita) je samo malo u rukama građana i domaćih političara, a više je u rukama onih od kojih se traže te dodatne pare. A ti finansijeri, sasvim prirodno, traže uveravanje da će im pare biti vraćene. Najbolje uveravanje je odgovorna fiskalna politika koja podrazumeva nizak deficit ili, ako to tako hoćete da zovete - štednju.

Naravno, deficit je moguće finansirati i na druge načine - recimo štampanjem para i prihodima od privatizacije. Ali, pošto narod ne želi ni inflaciju, ni prodaju "naših firmi", ostaje samo štednja.

Kao što reče Ayn Rand, "Možeš da ignorišeš realnost, ali ne možeš da ignorišeš posledice ignorisanja realnosti". A posledica višegodišnje neodgovorne fiskalne politike je da želje kreditora postaju važnije od želja građana. To možda nije demokratski, ali je do toga došlo usled demokratski određivane fiskalne politike. Demokratija i deficit su, po svoj prilici, duboko povezani.

Predlažem čitanje knjige Democracy in Deficit, Jamesa Buchanana.

Nekoliko vrlo zanimljivih videa

Pre izvesnog vremena je održan Porcupine Freedom Festival.


Neki dobri ljudi su snimili i na Youtube postavili gomilu govora i rasprava, koje možete naći ovde.

Evo nekoliko posebno zanimljivih koje sam do sada odgledao:

1. Debata Dejvida Fridmana i Boba Marfija na temu čikaška vs. austrijska škola ekonomije.

2, Dejvid Fridman na temu pravnih sistema vrlo različitih od "našeg". Ovde je i knjiga koju piše na tu temu. Dakle, ako vas zanimaju stvari poput amiškog, romskog i srednjevekovnog islandskog pravnog sistema, ovo je vrlo zanimljivo. U stvari, zanimljivo je i ako vas te stvari uopšte ne zanimaju.

3. Dejvid Fridman o njegovom viđenju anarhokapitalizma.

4. Majkl Hjumer, pisac knjige Problem političkog autoriteta, na temu "Psychology of Authority"


10 December 2013

Vrh špica

Ovakvi ljudi su u stanju da učine mnogo više nego stotine ozbiljnih studija. Svaka čast.

09 December 2013

Lenjin srušen u Kijevu

I dok se svetski politički jet set sprema na najveću sahranu posle Čerčilove, Nelsonu Mandeli, bivšem saradniku KGB, članu CK južnoafričke komunističke partije i vođi i osnivaču njenog terorističkog krila, demonstranti u Kijevu imaju drugačije ideje glede komunizma i komunista. Posle jučerašnjih anti-vladinih protesta gde se okupilo oko 500 000 ljudi, jedna grupa demonstranata je srušila spomenik Lenjinu u centru Kijeva koji je onda bio razlupan čekićima a delovi razneseni kao suveniri, na isti simboličan način kako su Berlinci 1989 nosili delove Berlinskog zida kući (vidi sliku dole).

Iako mi je jasno da su vlast i opozicija slični u Ukrajini, i da protestovanje izazvano odlaganjem nekog sporazuma sa EU načelno ne obećava mnogo, ipak, ovo je značajan datum. Simbolički, srušiti Lenjinov spomenik znači poruku Putinu i njegovoj ambiciji restaturacije neke vrste plišanog Sovjetskog Saveza. Da se razumemo, šta god bio povod i trenutni konkretni predmet spora u Ukrajini, glavna bitka koja se tamo vodi je da li će Ukrajina biti ruski satelit kome Putin određuje s kim sme a s kim ne sme da sarađuje, ili nezavisna zemlja. Nije uopšte toliko važan taj smešni i besmisleni sporazum sa EU koji je Janukovič stopirao, nego što je to urađeno po naredbi iz Kremlja, čime je demonstrirano bolno i belodano da je prava vlada Ukrajine u Moskvi a ne u Kijevu. I to je ono protiv čega se demonstrira u Kijevu. Ne treba imati sad neke iluzije da je libertarijanska revolucija iza ćoška i da je Vitalij Kličko, kako čujemo, izgledni predsednički kandidat, neki novi Mart Lar (mada bi mogao da bude, mnogo pre nego svi ti intelektualci, jer kao bokser verovatno nije zaražen humanizmom i sentimentalnošću).

No, mimo svega toga, samo videti ogroman Lenjinov spomenik razlupan čekićima je katarzička scena. Verujem da se bivši komunista Baroso, zajedno s Putinom i ostalim crvenim bojarima iz Kremlja, zgražava nad ovim fašističkim divljaštvom snaga haosa i bezumlja u Kijevu.




Ukrainian protesters smash a statue of Vladimir Lenin with a sledgehammer, in central Kiev, Ukraine, Sunday, Dec. 8, 2013. Anti-government protesters have toppled the statue of Bolshevik leader Vladimir Lenin in central Kiev amid huge protests gripping Ukraine. A group of protesters dragged down and decapitated the landmark statue Sunday evening after hundreds of thousands of others took to the streets to denounce the government's move away from Europe and toward Moscow.

04 December 2013

Ukrajina

Gledam ove događaje u Ukrajini i ne znam koja strana je u većoj zabludi. Pre svega, ne znam šta im to strateško približavanje Rusiji ili EU znači. Najbolja politika je jednostrano otvoriti zemlju za trgovinu i investicije pa neka se onda približava ko kome hoće.

Nije sporno da Janukovič vlada kao primitivni bandit, na vlast je bez blama doveo svoju ekipu iz Donjecka, na funkcije postavio ne čak ni stranačke borce nego poslovne ortake iz svog lokalnog klana, a sin mu je u roku od nekoliko meseci po dolasku na vlast postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Ali mladi i prozapadni Ukrajinci ovih dana na Majdanu nisu protestovali protiv toga. To nije narandžasta revolucija iz 2004. za fer i slobodne izbore i nije čak ni protest protiv korupcije ili kršenja ustava ili recimo bespravnog tretmana Julije Timošenko. Umesto toga protestom se izražava preferencija za "strateško" opredeljenje zemlje prema EU. A danas je doslednim poklonicima originalnih zapadnih vrednosti individualizma i ograničene vlade teško biti entuzijastičan po pitanju EU integracija.

Ukrajina je možda najveća evropska žrtva modernog koncepta unitarnih nacionalnih država i raširenog uverenja da su takve države jedina moguća opcija. Ukrajinu čine najmanje dve različite prirodne političke celine i kad se pogleda bilo šta od jezika, religije, do istorije, arhitekture i političkih preferencija, to ne može biti očiglednije. To nije nikakav problem ako imate ograničenu državu -- SAD, Švajcarska i Singapur sasvim lepo funkcionišu sa mnogo većim različitostima. Ali ako hoćete da vam država bude sveprisutna i sveobuhvatna, onda različitosti postaju problem. Zapadni Ukrajinci su dugo istočnim ruskim Ukrajincima nametali jezik, uvodili obavezu ukrajinskog na svim nivoima obrazovanja i zabranjivali TV programe na maternjem ruskom jeziku. Sada je druga strana na vlasti i radi neke druge stvari koje se zapadnjacima ne dopadaju.

Ali protesti protiv toga su plitki. Niko ne predlaže fundamentalne promene, manju ulogu države u ekonomiji, kulturi ili obrazovanju, ili regionalizaciju -- jeresi kao što su možda nezavisnost nekih regiona poput Galicije na zapadu ili Krima na istoku da i ne pominjem. Smanjenje državnog obuhvata i prenošenje moći na regionalne nivoe vlasti bi ublažile probleme koje različitost donosi jer bi bilo manje centralizovanih odluka koje pogađaju celu zemlju od 45 miliona ljudi. Umesto toga, ovo je samo još jedan protest da "naši" prevagnu. I tako Ukrajina nastavlja da se vrti u krug.

01 December 2013

Live free or die

Mogu ljudi stavljati primedbe na Ravnu goru, na režisera, na svašta. Do sada niko nije uradio više da se kontinuitet laži koja se predstavlja realnošću barem delimično razbije. U zemlji u kojoj se uči falsifikovana istorija, gde sami sebe lažemo o tome gde smo bili, gde se nalazimo i kuda idemo, gde neumorno krojimo lažne slike sveta i komšija i gde je svako pozvan da da sud u svemu o čemu nema pojma, ovakavi koraci su veliki i ne treba tražiti dlaku u jajetu.

Ono što me je obradovalo je i kako jedan od meni dražih domaćih glumaca rezonije o tome šta je bilo, šta je patritozam i gde ćemo stići, možda...