Pages

30 April 2014

A zašto je Telenor državni?

Pitanje ovog tipa se često čuje kad se govori o nekoj privatizaciji, a sada o prodaji Telekoma. Na argument da država nije dobar vlasnik kompanija, uvek se nađe neko ko vam citira izuzetak i kaže: aha, a kako može Norveška da ima Telenor?

Ovo je jako površan i tanak argument jer svodi se na navođenje jednog jedinog izuzetka; ali je jednostavan i zvuči efektivno. Ne navode se proseci, tendencije i kauzalne veze, već se ukazuje na nešto vidljivo i opipljivo.

Strpljiv odgovor bi glasio nekako ovako. Vidite, u ekonomiji i politici postoje mnogi izuzeci. Neke državne kompanije dobro funkcionišu. One teže da budu iz zemalja sa visokim nivoom političke kulture, transparentnosti i moralne odgovornosti. Ali čak i u takvim zemljama privatni sektor u proseku bolje funkcioniše od državog. Na svaki Telenor u državnom vlasništvu možete naći na stotine uspešnih kompanija -- Apple, Amazon, Google, Exxon, VW, Verizon, Vodafone, DHL, Ikea, Nordeus -- u privatnom vlasništvu.  Kako onda citiranje jedne uspešne državne firme dokazuje bilo šta? To što je nešto moguće ne znači i da je verovatno.

Ali ne znam koliko je ovakav odgovor efektivan.  Možda je bolje na svaki "A Telenor?" samo odgovarati sa "A Google?" "A Apple?"

Pitanje penzija

Čini mi se da tržišni ekonomisti i liberali uopšte po automatizmu imaju blagonakloni stav prema merama štednje kao što je najavljeno smanjenje penzija. Penzije su deo državne potrošnje, PIO fond je u deficitu, sistem je neodrživ i sve to upućuje na štednju.

Međutim, nije izvesno da bi liberali takve mere uvek trebalo da podrže. Penzije se isplaćuju iz tekućih prihoda, ali su isto tako sadašnji penzioneri tokom svog radnog veka plaćali penziju nekom drugom. Da li su uplaćivali manje ili više od onoga što sada dobijaju niko živ ne može da izračuna. Takve računice su problematične i u zemljama jasnih sistema i stabilnih valuta, a u Srbiji sa nekoliko različitih valuta i inflacionih epozoda, sa fiktivnim radnim mestima od samoupravljanja do danas (na koja se ipak dolazilo i radilo), niko nema predstavu kako bi ta računica mogla da izgleda. A na kraju i nije previše bitno kako izgleda, sistem je pay-as-you-go i u njemu garancija da ćete uplaćene doprinose dobiti nazad u nekom definisanom iznosu nikad nije ni bilo.

Zato smanjenje penzija nije uvek unapred opravdano, niti je uticaj penzijskih rezova na smanjenje budžetskog deficita dovoljan argument po pitanju pravednosti. Umesto toga, sve što znamo je da je ceo PAYG sistem duboko nepravedan. Doprinosi se uplaćuju na gomilu, da bi posle neka vlada, u zavisnosti od izbornih koalicija, svakih par godina proizvoljno odlučivala koliko vam prethodno zarađene penzije sleduje.

Privatizacija penzionog sistema nije samo pitanje održivosti sistema već donosi i depolitizaciju penzija. U sistemu privatnih fondova uplaćujete i kasnije vučete ono što je vaše. Da li su penzije manje ili veće prestaje da bude političko pitanje i prestaje da bude nadležnost vlada. Raspodela se vrši po načelu vlasničkih prava, ne po načelu političke oportunosti, interesa ili milosrđa.

26 April 2014

Velika debata



Yuval Levin na mom omiljenom kanalu, Uncommon Knowledge, predstavlja svoju knjigu The Great Debate koja ilustruje istoriju dva velika mislioca iz doba uspostavljanja SAD - Edmunda Burka i Tomasa Pejna. Ovaj video ilustruje osnovne tačka velike debate koju su ova dva mislioca vodila u periodu Američkog rata za nezavisnost i Francuske revolucije. Takođe, ilustrujući preko savremene debate o Obamacare Levin izvlači paralelu o dva sistema mišljenja, dva fundamentalno različita polazišta, gde su oba liberalna, ali dovoljno različita da su osnove današnjih progresivnih i konzervativnih pokreta. Veoma zanimljiv video i veoma zanimljiva istorijska priča.

24 April 2014

Indeks Bede

Ekonomista Arthur Okun je sastavio Indeks Bede (misery index) tako sto je sabrao stopu inflacije i nezaposlenosti i uporedio podatke da rankira američke administracije. Steve Hanke od 2006 koristi istu metodologiju da uporedi zemlje. Srbija ima nezavidno treće mesto po zbiru inflacije i nezaposlenosti, iza Venecuele i Irana koji prolaze kroz period hiper inflacije.


Loša vest je da smo skoro najgori u ovim fundamentalnim merama. Dobra vest je da bi mogli relativno lako da popravimo naš status prelaskom na fiksni kurs

23 April 2014

Češki san

Po mom ukusu i skromnom iskustvu, jedan od najboljih dokumentarnih filmova koje sam gledao, a svakako moj omiljeni je Česky sen (2004). Film je fantastična ilustracija svega i svačega a najdivniji aspekt filma je to što nema jasnu i jedinstvenu poruku, već otvara mnogo polemika o prirodi tranzicionog društva. Prošlo je tačno 10 godina od kada je ovaj film snimljen u Češkoj, i kada sam ga prvi put video 2005, čini mi se na FEST-u, pomislio sam da će tako izgledati Srbija za deset godina. Verovatno sam bio optimističan.

Češki san je priča o dvojci studenata filmske akademije koji se odlučuju da snime svoj projekat lansiranja, reklamiranja i otvaranja nepostojećeg hipermarketa. Studenti prolaze kroz čitav proces priprema, od ličnog sređivanja, treninga, snimanja spotova a sve u cilju pravljenja odlične medijske kampanje za nešto što zapravo ne postoji. Češki san je metafora za lažna obećanja i prevelika očekivanja brzog bogaćenja i napretka u procesu transformacije socijalizma u kapitalizam.

Prelazak iz društva oskudice u društvo izobilja, koje nije uvek lako dostupno, mora biti turbulentan. Decenije potiskivanja osnovnih životnih potreba, i želje za materijalnim, nezgrapno se sudaraju sa novim tržišnim fenomenima, poput hipermarketa, marketinga, korporacija, rasporadaja, socijalne segmentacije, izobilja polu-potrebnih stvari itd. U galopirajućem tempu sustizanja zapada, odsečene komunizmom od baze višedecenijskog razvoja koji bi bio prirodan, te tržišne pojave ispoljavaju i veoma negativne osobine koje na površinu izbacuju licemerje, zavist, pohlepu u rudimentarnim oblicima. Ovaj film oslikava veoma loše osobine komunizma kao i istovremeno mane tranzicionog društva zarobljenog na klackalici kolektivističkih i individualističkih vrednosti. Možda ovaj film nije kritika komunizma, ali sve što se u njemu odigrava, svakako jeste delom posledica tog društvenog poretka.

Ovo je samo jedno tumačenje a siguran sam da ih ima još puno. Značajno sam i sam promenio tumačenje i razumevanje ovog filma tokom godina. Češki san je uticao na mene da upišem ekonomiju, da bih izučavao marketing, a kasnije je sama nauka odvukla moja interesovanja na drugu stranu. Preporučujem toplo da potražite ovaj film i pogledate, jer će barem prouzrokovati da se zamislite šta je poenta i poruka. Možda vas odučevi kao i mene. Evo jednog linka za direktno gledanje preko interneta, mada prepročujem torrent i titlove po želji.

19 April 2014

Putinov Vaterlo

Kao što se i moglo očekivati, Putin nastavlja eskalaciju u Ukrajini. Posle anschlusa Krima sada je na red došla oblast Donjecka, koja je industrijska zona i glavna baza pro-Janukovičevih snaga u istočnoj Ukrajini. Po istom modelu kao na Krimu, naoružani ljudi bez oznaka na uniformama okupiraju administrativne zgrade i preuzimaju vlast u najmanje 9 gradova ove oblasti. Oni su proglasili svoju fantomsku "republiku" i traže "referendum" za 11 maj kojim bi se pripojili Rusiji. Napredo sa tim, juče je u Ženevi postignut nekakav "dogovor" između Rusije, SAD i EU da se te oružane grupe rasformiraju i okupirane zgrade i policijske stanice vrate legitimnim vlastima. Naravno, to je sve čisto gubljenje vremena jer Putin nema nameru da vrati nikome ništa; već danas su "gerilci" na terenu rekli, (naravno po nagovoru i uz dozvolu mentora iz Moskve) da njih ništa ne obavezuje Lavrovljev potpis iz Ženeve, i da oni ne odustaju od svojih zahteva da "nelegalna vlada u Kijevu" podnese ostavku. Jasno je da Putin primenjuje taktiku Slobodana Miloševića iz 90ih: "pregovaranje" i "potpisivanje sporazuma" koje nema nameru da poštuje već mu služe za kupovinu vremena dok stvara "realnost na terenu" teritorijalnim osvajanjima i etničkim čišćenjim.

U senci celog ovog pozorišta koje onima što su preživeli 1990e pod Slobodanom Miloševićem mora delovati kao deja vu (Rusija nije u ratu, naš narod je ugrožen i mi ga samo pasivno podržavamo, mi ne izazivamo rat u susednoj zemlji nego je to unutrašnji građanski, verski i religijski rat za koji je kriva njihova vlada koja teroriše našu manjinu, zapadne sankcije nam ne mogu ništa ili su nepravedne i ničim izazvane itd) stoji realnost da je glavni i najveći gubitnik svega ovoga Putinova Rusija. Iza zavese geopolitičkih igara, i hvalospeva raznih zapadnih sikofanata njegovoj veštini manipulacije i ratnom makijavelizmu, stoji čvrsta i nepobitna realnost: cela ova avantura sa Krimom i Ukrajinom predstavlja težak poraz Putinove politike.

To se može videti na više nivoa. Prvi je sama Ukrajina: do pre nekoliko meseci Putin je imao polovinu stanovništva na svojoj strani, koji su glasali za Janukovičevu partiju i gledali vrlo blagonaklono na Rusiju. Danas, posle okupacije Krima i svega ovoga što Putinovi infiltratori rade u istočnoj Ukrajini, po svim sondažama predstavnik Partije regiona neće uću u drugi krug izbora. Ni blizu. Izbor sa kojim će se najverovatnije suočiti Ukrajina u drugom krugu, ako ga uopšte bude je: kapitalista Porošenko koji je podržao demonstracije na Majdanu od početka i koji je podržavao narandžastu revoluciju 2003 i predstavlja najpopularnijeg prozapadnog kandidata, ili Julija Timošenko o čijem odnosu prema Rusiji ne treba mnogo raspravljati. Kandidat Janukovičeve partije sada ima jednocifrenu podršku. To je i glavni razlog zašto Putin mora po svaku cenu da izaziva nasilje i destabilizaciju u istočnoj Ukrajini: da bi minirao i sprečio održavanje izbora koji bi sigurno doveli do teške blamaže i potpunog debakla njegove političke opcije i potpunog geopolitičkog reoirijentisanja Ukrajine. Putin je bespovratno izgubio Ukrajinu, tj većinu stanovništva Ukrajine. Šačica demonstranata koji se pridružuju naoružanim bandama koje preuizimaju upravne zgrade, od kojih su pola dovedeni i plaćeni iz Rusije, ne treba da vas zavaraju: podrška Putinu na istoku Ukrajine je minimalna, svakako jako daleko od većine, čak i među ruskim govornicima.

Drugi i dramatičniji razvoj događaja po Putina je sama ruska ekonomija. Čak i pre celog ovog zapleta sa Ukrajinom i sankcijama koje su uvedene, (i strožim koje su najavljene), ruska ekonomija je bila u vrlo lošem stanju: visoka inflacija i nizak rast, potpuno oslanjanje na propale i neefikasne državne monopole u energetici koji služe političkim ciljevima ucena suseda i širenja imperije; ceo taj "koncept razvoja" je došao u krizu i bez ove nove komplikacije. Ali, nestabilnost u Ukrajini i pretnje sankcijama samo u poslednjih mesec-dva doveli su do dramatičnog pada rublje, pada berze za skoro 20%, rasta prinosa na 10-godišnje obveznice sa 7.5% na 9.5%, odliva nekih 70 milijardi dolara iz zemlje i za sada teško odredivog ali svakako dramatičlnog "hlađenja" investitora koji ili napuštaju zemlju ili smanjuju i ograničavaju svoju "izloženost". Sama ruska vlada koja je ranije prognozirala rast u 2014 godini od 2.5%  objavila je pre neki dan da nikakvog rasta verovatno neće biti. To realno znači da i bez ikakvih daljih sankcija Rusija najverovatnije u 2014 ulazi u recesiju u fazi kad svetska privreda ide uzlaznom putanjom.  Ukoliko se pak žurka u Ukrajini nastavi (vrlo verovatno) i nove i strože sankcije budu uvedene (takođe verovatno)  obična recesija će se pretvoriti u oštru i duboku recesiju bez očiglednog kraja. A ako te strože sankcije uključe neku od "nuklearnih opcija" poput blokade ruskih banaka ili nekih ključnih sektora poput energetike (čime Amerikanci već otvoreno a EU nešto tiše prete) to bi značilo apsolutnu katastrofu i ekonomsku devastaciju Rusije (treba imati u vidu samo da prihodi od nafte i gasa čine više od pola ruskog federalnog budžeta!). Iranci koji su doživeli pravi ekonomski kolaps pod takvim sankcijama u prethodne dve godine upozoravaju Putina privatno da se ne zanosi da bi to mogao da ekonomski preživi. No, čak i bez ove "nuklearne" opcije, bilo kakvo ozbiljnije postrožavanje sankcija (vrlo izgledno u ovom trenutku) imaće dramatično negativne ekonomske efekte.

Ruska pozicija je u ekonomskom smislu nezavidna. Udeo EU u ruskoj spoljnoj trgovni je 45% dok je obrnuta cifra 10%, i to je znatno veća na Istoku nego na Zapadu. To vam govori da će bilo kakve sankcije mnogo više pogoditi Rusiju nego EU, a u EU više istočne članice nego zapadne. I to takođe govori da sadašnje oklevanje zapadnoevropskih zemalja da uvedu strože sankcije nema nikakve veze sa ekonomskim interesom ili strahom od ekonomskih šteta već samo i isključivo sa kukavičlukom i jalovom nadom da će se stvar sama rešiti. Američki i britanski izvoz u Rusiju je samo 1% njihovog ukupnog izvoza, u slučaju Nemačke 3,3%. Tačno je da Nemačka zavisi za 35% svog gasa od Rusije, ali Poljska zavisi za 60% a baltičke republike za 99% pa su one mnogo odlučniji zagovornici sankcija: razlog je jasan, plaše se da bi maskirani oslobodioci bez oznaka mogli da umarširaju i kod njih, posebno u Litvaniju i Estoniju.

Levičarski dekadenti na Zapadu nisu spremni da se tako lako suoče sa nekim kao što je Putin: to je kao da terate pijane rimske aritstokrate pozne imperije da se tuku sa Atilom Hunskim. Posle Slobodana Miloševića u Evropi nije bilo nikog ko bi na tako ciničan način sprovodio teritorijalna osvajanja susednih zemalja i bio istovremeno spreman da koristi sva sredstva u tu svrhu, čak i da ekonomski obogalji sopstvenu zemlju. U suočavanju sa takvom patologijom, evropski dekadenti su prestravljeni i paralisani (fenomen koji niko bolje od Solženjicina nije opisao), i mnogi od njih žele da se samo probude jednog dana i da teški izbor koji je pred njima nestane, da se Putin promeni i postane opet "fini". Ali, naravno, to se nikad neće desiti, i  kad on jednom umaršira u Ukrajinu  da zaštiti rusku goloruku nejač od kijevskih nacista (što će se desiti u narednih nekoliko dana ili nedelja, i što je on  već najavio) neće imati mnogo izbora: što pod američkim pritiskom, što iz straha, moraće da legnu na rudu i odobre mnogo oštrije ekonomske sankcije.

Koliko će sve to imati efekta? Neće li ekonomska izolacija samo ojačati Putina i uopšte autokratske tendencije u Rusiji? Nije li podrška Putinu skočila na rekordnih 80% posle anschlusa Krima?Mislim da su ta razmišljanja, koja opet žiteljima nekadašnje Miloševićeve Srbije svakako zvuče poznato, u osnovi potpuno pogrešna. Da, Putinova popularnost sada je vrlo visoka, ali cena još nije plaćena. Jedno je podržavati nacionalističko šenlučenje na prazno, a drugo istrajavati na njemu kad nestašice, inflacija i dramatičan pad plata i penzija, počnu da "grizu". Putin se sada nalazi otprilike u onom stadijumu u kome je Milošević bio 1997-98: još uvek je čvrsto u sedlu ali se mračni oblaci navlače kojih on nije dovoljno svestan. Taj sklop ličnosti veruje da je moguće slagati, nasankati i prevariti svakoga i sve, uključujući i ekonomsku stvarnost. On veruje u sopstvenu propagandu kao što je i Milošević verovao u svoju. On veruje da je nepobediv i nezamenljiv kao što je i Milošević verovao za sebe, samo što Putin nije "faktor mira i stabilnosti" i "garant Dejtonskog sporazuma", nego nezamenljiv vlasnik gasnih cevi.

Sve to je čista fikcija koja će se urušiti brzo, sa inflacijom, rupama u budžetu, presušivanjem stranog kapitala i daljim odlivom domaćeg, i sve većom nervozom oligarha koji će početi da postavljaju pitanje ima li budućnosti sa Putinom. On je sada popularan zato što još uvek izigrava mačo-diktatora, koji pokazuje srednji prst Zapadu i tetoši poniženi sovjetski šovinizam koji nikad nije preboleo veliku katastrofu iz 1989; ali već sada je izbačen iz G 8 i u velikoj meri izolovan od Zapada. Sa daljom izolacijom, postepenim pretvaranjem njegovog režima u pariju i daljim ekonomskim tonjenjem Rusije počeće da izgleda slabo i nemoćno. Zapad napreduje, kažnjavajući Rusiju nepravednim i ničim izazvanim sankcijama a on je potpuno nemoćan da išta učini. I to će biti trenutak promene svesti, taj trenutak kad Putin bude poražen i ponižen, kad će se većina okrenuti protiv njega. Kao što se većina u Srbiji okrenula protiv Miloševića tek 1999, posle konačnog poraza i poniženja u NATO bombardovanju.

Putin sada kalkuliše da će običan Rus da se bezgranično žrtvuje za njegovu sumanutu zavojevačku politiku, kao što je i Milošević svojevremeno kalkulisao da će prosečan Srbin da ga sledi u bunar i da će na NATO bombe da reaguje zbijanjem redova uz njegov rasklimatani režim. Obojica su se gorko prevarili. Reakcija prosečnog Srbina je bila potpuno suprotna, otprilike ovakva: "ludak Milošević nam je posle svih ratova i sankcija natovario na vrat i bombe NATOa, on je zbilja moron, s njim nema budućnosti". Milošević je prvi put u svojoj karijeri prestao da bude najpopularniji političar u Srbiji posle bombardovanja 1999, i naredne godine je najuren s vlasti (iako je većina Srba i dalje bila daleko od bilo kakvog pro-zapadnog ideološkog stava). Isto tako će reagovati i prosečan Rus u narednih godinu-dve: "ovaj ludak nas je doveo do prosjačkog štapa zarad svojih megalomanskih ambicija". I kao što sam rekao u prethodnom postu na ovu temu, ovo će biti rizičan proces, kao što je i onaj u Srbiji bio rizičan, ali ne vidim kako se može izbeći.


15 April 2014

Zašto u Srbiji nema privatnih sudova?

Srbija već osam godina ima, čini mi se, prilično liberalan Zakon o arbitraži, koji omogućava ugovornim stranama da se unapred dogovore oko svih bitnih elemenata ukoliko dođe do spora. Takođe, uslovi za arbitra su praktično nepostojeći - po zakonu svako (oko koga se stranke dogovore) može da bude arbitar, čak ne mora ni da bude pravnik, a i arbitražna odluka je izvršna.

Međutim, nakon razgovora sa par pravnika, saznao sam da u Srbiji praktično ne funkcioniše unutrašnja arbitraža (kada su obe strane domaća lica), već samo međunarodna. Pitanje je - zašto?

Deluje mi da su svi elementi tu - sa jedne strane imamo državno pravosuđe koje je sporo, neefikasno i skupo, a sa druge strane postoji zakon koji omogućava jeftinu i efikasnu privatnu alternativu. Deluje da je tražnja visoka, a i da ponuda može da bude visoka. Zašto onda više ugovora ne predviđa privatnu arbitražu? U čemu je problem?

Jedan od pravnika mi je tvrdio da je jedini problem u tome što biznismeni ne znaju da ova opcija uopšte postoji, ali meni to ne deluje logično. Da li neko od čitalaca zna nešto više o celoj ovoj priči?

13 April 2014

Lucije Kornelije Sula i libertarijanci

Lucije Kornelije Sula je bio slavni rimski general iz prvog veka p.n.e koji je u istoriji ostao najviše poznat po tri stvari: prvo po tome što je maršom na Rim uveo diktaturu 82 godine p.n.e., sto godina pošto je bila poslednji put korišćena (za vremen II Punskog rata), drugo po radikalnim reformama koje je sproveo za vreme diktature, i na kraju po iznenađujućoj odluci da se dobrovoljno povuče sa mesta diktatora pošto je obavio reforme. Jedna od vanremenskih mudrosti starih Latina koja je preteranim raubivanjem postala i više od klišea je ona o "istoriji kao učiteljjici života". Priča o neobičnom slučaju generala Sule je najbliže što u antičkoj istoriji možemo naći kao dikretnu pouku i opomenu današnjem libertarijanskom pokretu svuda u svetu.

Sula je bio član rimske aristokratije poznate pod imenom "optimati" iz koje su se tradicionalno regrutovali članovi Senata, grupa kojoj su pripadali Katon, Brut, Ciceron i gomila drugih viđenih ljudi Rimske republike. Prema kraju 2-og i početkom 1 veka p.n.ere republikanske institucije i slavni balans moći između tolikog broja magistrata, skupština i ofisa počinje da slabi. Tendencije ka populizmu i istovremeno tiraniji brinule su mnoge od ovih optimata, i pitanje šta uraditi je bilo vrlo dramatično shvaćeno. Možete zamisliti užasavanje rimskog repulikanca na činjenicu da populat Gaj Marije biva protivustavno biran sedam puta  za konzula! Sula se razlikovao od ostalih što nije samo razmatrao, nego je preduzeo šta treba da se obnovi slavni rimski politički sistem. Ono što je uradio je otprilike ideal koji nam mnogi moderni libertarijanci predlažu da realizujemo danas, samo malo finije i postepenije. Sula je naprosto umarširao sa vojskom u Rim, prinudio Senat da ga proglasi za doživotnog diktatora, suspendovao sve "korumpirane" zakone, dramatično smanjio uticaj magistrata i povećao moć Senata (da bi sistem vratio natrag na stari "aristokratski" model). Glavni motiv je bio da se zauzda moć popularnih tribuna, političkih funkcionera koji reprezentuju plebejsku klasu ("populares"), i koji su po mišljenju optimata glavna opasnost da se tendencije ka populizmu i tiraniji ujedine. Transgresije populata na čelu sa Marijem-sedmostrukim konzulom su uključivale nepoštovanje desetogodišnje pauze pri reizboru pretora i konzula, nametanje izvršnih dekreta kao legitimnih zakona, nametanje neizabranih osoba kao funkcionera-magistrata itd

Marijus i većina lidera populata su bili pobijeni. Jedan od izuzetaka koji je Sula napravio na molbu nekih svojih rođaka je bilo da poštedi mladog, 17-godišnjeg populata po imenu Gaj Julije Cezar. Po priči Tit Livija Sula je upozorio te koji su agitovali za mladog Gaj Julija da će taj doći glave republici. Kako god bilo, posle dve godine prilično krvave diktature, i ispravljanja svih konstitucionalnih krivih Drina, 80 godine p.n. ere, Sula podnosi ostavku na mesto diktatora i penzioniše se, i posle nekoliko godina umire. Umire verujući da je svojom plemenitom kratkotrajnom diktaturom obnovio rimski ustavni sistem, sprečio divljanje populizma, demagogije i autokratskih tendencija svih vrsta.

A šta se desilo u relanosti? U realnosti već sledeće godine novi konzuli Gnej Pompej i Marko Kras prave nagodbu sa populatima: vi nas podržite za konzule mi ćemo ukinuti Sulin Ustav. I tako je i bilo. Međutim, tu se stvar ne završava. Sula je svojom "plemenitom diktaturom" dao ideju mnogim, manje plemenitim a više ciničnim i valstoljubivim političarima šta da urade: nešto što nikome 50 godina ranije ne bi palo na pamet. Iskoristiti vojsku za preuzimanje vlasti, ali ovaj put ne na kratko vreme da bi ispravio ustavne nepravde nego zauvek, da bi proglasio permanentnu diktaturu tj monarhiju. 63eće godine p.n.ere optimat Lucije Sergije Katilina, sa grupom drugih optimata i vojnih veterana napravio je zaveru za ukidanje republike čiji bi rezultat bilo proglašnje njega za doživotnog diktatora. Politika sa kojom nastupa Katilina predstavlja populističke mere opraštanja duga i državnih subvencija veteranima, što je i bio način kako je zadobio podršku i vojnika i populata. Priprema je naravno uključivala dovođenje legija i pretorijanaca u Rim i zauzimanje svih zgrada i ofisa. Sulin primer je široko navođen kao legitimacija celog poduhvata. Ciceron je razotkrio zaveru, primoravši Katilinu da emigrira a veliki broj zaverenika je na kraju bio pogubljen. Jedan od neuspešnih advokata zaverenika je bio Julije Cezar.

I konačno, 49 godine pre nove ere isti taj Gaj Julije Cezar posle pobede u građanskom ratu sa Pompejem proglašava se za doživotnog diktatora i planira dalja osvajanja i teritorijalna širenja. Po Tacitovoj priči, mladi Julije Cezar koji je u Španiji naišao na statutu Aleksandra Makedonskog neutešno je plakao: kad su ga pitali zašto, odgovorio je da je Aleksandar u njegovim godinama već bio osvojio svet. On je sada konačno dobio šansu da pod starije dane ponovi Aleksandrove "podvige". Ipak grupa tvrdoglavih  i zatucanih republikanaca rešava da ga spreči, i predvođeni Markom Junijem Brutom ubijaju ga u Senatu u martu 44 godine p.n.ere. I oni, kao i Sula veruju da su odbranili republiku. Ciceron koji je u egzilu a koga drugovi optimati ne obaveštavaju o zaveri piše posle obavljenog posla: "zašto i mene niste pozvali na ovaj najbolji martovski banket?".No, republika nije spašena: građanski rat koji rezultira iz ubistva Cezara dovodi do konačnog ukidanja republike i proglašenja Imperije Oktavijana Avgusta, 27 godine p.n.ere.

Ova priča je za mene poučna jer baca zanimljivo istorijsko svetlo na ideje modernih američkih libertarijanaca, posebno krila koje ja nazivam "libertarijanskim centralistima", a čiji san je da se simbolički ponovi u Americi Sulina prosvećena i benevolentna diktatura: da se preuzimanjem funkcija federalne vlade, a prevashodno Vrhovnog suda, odozgo nametne izvorni američki Ustav (zapravo ne izvorni, nego individualističi i libertarijanski) svima, i da onda za kolektiviste i levičare bude kasno da išta promene. Oni zato idealizuju jurisprudenciju Lochner ere koja se najviše približava njihovom idealu prosvećene ditature libertarijanskih Filozofa Kraljeva, i maštaju o restituciji tog sistema danas. Njihova glavna teorijska ideja je da koriste 14-i amandman i njegove elastične 'kaučuk' odredbe o "privilegijama i imunitetima" kao i "jednakoj zaštiti zakona" da odozgo nametnu libertarijanski konstitucionalizam koji je od 1930ih "u egzilu", recimo doktrine o "slobodi ugovora" (koja ne postoji u Ustavu) i mnoge druge libertarijanske fiks ideje.

Međutim, ja mislim da je istorija 20og veka već dovoljno pokazala da  su to puste nade, i nadasve opasne iluzije. Na svakog libertarijanskog Sulu u Americi i drugde u svetu, dolazi 20 socijalističkih Katilina, Cezara i Oktavijana Avgusta, dvadeset ideologa koji obožavaju moć i vlast i koji će iste ustavne principe 14og amandmana iskoristiti da nametnu svoje ideje državne svemoći. Na svakog Randy Barneta koji hoće libertarijanski 14i amandman ima dvadeset Cass Sunsteina koji hoće socijalistički 14i amandman koji garantuje državu blagostanja, afirmativnu akciju, minimalne nadnice, abortus, gej brakove i zabranjuje molitve u školama. Da, u periodu 1900-1936 "mi" smo držali Vrhovni sud. Ali posle toga su ga preuzeli "oni". I drže ga i dan danas. I uspeli su da proglase čak i Obamacare ustavnim na osnovu odredbe čije izvorno značenje je bilo da federalna vlada ima pravo da ukine carine i druge barijere koje federalne države uvedu jedna drugoj!

Prosto, ne možeš koristit sredstva koja nisu u skladu sa ciljem. Ako se boriš za slobodu pojedinca svaka uzurpacija vlasti i svaka politička centralizacija radi u korist tvojih neprijatelja jer su u toj igri zloupotrebe moći i vlasti oni uvek bolji. Isto kao što je igra decentralizacije, rasparčavanja jurisdikcija, sistema blokada i vetoa njihova noćna mora. Zato se i svi loši momci toliko boje secesije i nulifikacije i toliko histeričnu propagandu demonizacije vrše protiv ovih doktrina. Oni znaju kao što je i Adolf Hitler znao da ako "regionalne vlade budu suverene sve je izgubljeno". Njihovi dizajni, njihove grandiozne šeme zasnovane ne moći, vlasti, nasilju i diktatu prosto se raspadaju.Ma koliko razočaravajuće zvučalo, Katon mlađi, tragični gubitnik i desperados sjajne prošlosti, je ne samo moralniji, nego i politički efektivniji primer za nas od pobednosnog generala Sule.

08 April 2014

Jel je toliko teško pročitati Ustav?

Danas je objavio članak pod naslovom "Policajci mogu da budu stranački opredeljeni?" Između ostalog, u članku piše da je "zakonodavni okvir neprecizan u određivanju ko od zaposlenih u državnim organima sme da bude član političke partije". 

Međutim, evo šta kaže Ustav Srbije, član 55, stav 5:

Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu buti članovi političkih stranaka.

Mislim da ustavna odredba ne može biti jasnija od ovoga, policajci prosto ne mogu biti članovi političkih stranaka, bez ikakvog izuzetka.

Dva pogleda na sport

U toku je finale američke koledž košarkaške lige, ali meni se to ne da gledati. Koledž liga je u Americi po gledanosti u rangu sa profesionalnom NBA i ljudi će vam često reći da koledž košarku vole više od profesionalne. Na koledžu igrači igraju srcem, za slavu, bore se za tim, verni su svojim timovima-koledžima, dok su u NBA hladni profesionalci pod milionskim ugovorima sa timom koji ih najviše plati.

Ovakav stav je u Evropi malo kome jasan. Razlog je što Evropa - ali možda je bolje da to lokalizujem na Južnu Evropu, Mediteran zajedno sa arapskim svetom i južnoevropske izdanke (Južna Amerika) - ima jedno shvatanje sporta; Severna Amerika, Engleska i anglosaksonski svet uopšte imaju drugo. 

U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, težak rad i pobednički mentalitet. Vrhunski sportisti su idoli ne zbog stvari koje umeju da urade, već zbog toga kako se ponašaju na terenu i van njega. U suprotom, meditaranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Kada gledate koledž košarku vi vidite da se oni ubiju od trčanja, borbenosti, bacanja po podu, da imaju veliko srce i žarko žele pobedu. Za sve to imam simpatija ali me nekako ne interesuje. Interesantnije mi je posmatrati majstorstvo, tehničko savršenstvo pokreta makar to bilo i bez bilo kakvog nadmetanja. Lepše mi je gledati običan šuterski trening Reja Alena ili Peđe Stojakovića nego studente u žaru borbe na finalnoj utakmici starih rivalskih univerziteta.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu sportista oni kažu atleta. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama". Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo slikaru, vajaru ili pesniku. Zvati ih "atletama" je promašeno. Još možda zvuči i blago nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena jer u anglosaksonskom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista -- prevod nepotreban -- ako je reč o isturenijem veznjaku (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker -- ali šta je plejmejker prema jednom fantazisti? Rečnik govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina često čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto to će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti, poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Klađenje na fudbalsku utakmicu -- Gorčin Stojanović je ovo odavno napisao u Blicu -- je nešto najgore što možete da uradite fudbalu. Kladi se na konjske trke, ne kladi se na fudbal. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja, već trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, klubu u vitrini ostao srebrni pehar vredan par hiljada evra. 

Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj 1966. ili Italiji 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu suština. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni svoj navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva nije nikakav "atleta" -- naravno da ga treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja, ni van Goga koji seče uvo -- umetnici su to, pa možda moraju. Ne razumemo mi to. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

Uzmite i primer takozvanog flopinga i glume. U Americi i Engleskoj posebno preziru fudbalere koji posle kontakta olako padnu i glume da su faulirani ili povređeni. Engleski fubaleri zato to ređe rade, a mnogi Amerikanci baš zbog toga naročito ne vole fudbal. Dobro, niko baš ne voli takvu glumu, ali na tu stvar se mnogo blagonaklonije gleda u južnoj Evropi. Na Mediteranu nije vrlina sportiste da bude izdržljiv i stoički podnosi udarce; ali jeste najveći greh zaustavljati umetnika, majstora, znalca, udaranjem po nogama. Izdržljivošću neka se bave maratonci i bokseri.

Radna hipoteza je sledeća: ljubitelji engleske Premijer lige su verovartniji gledaoci američke koledž košarke; ljubitelji španske Primere više vole NBA. Shvatili ste do sad na kojoj sam ja strani. Taj aspekt borbenosti i rivalstva radi pobede i osvajanja trofeja me slabo interesuje. Umesto toga, čekam NBA plej-of, ove koji ne igraju srcem nego rukama, nogama i glavom.

05 April 2014

Loše stanje javnih finansija



Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, za Peščanik govori o trenutnom stanju javnih finansija. Izuzetno poštujem profesora, bio je sjajan predavač, vrlo otvoren u komunikaciji i raspravi te stoga uvek s pažnjom pratim njegove izjave i izveštaje Fiskalnog saveta. Situacija je svakako alarmantna ali i tužna.

Tužno je to koliko se para razbacuje na razne gluposti u javnom sektoru. Topla preporuka da odslušate svih 42 minuta. 

04 April 2014

THC Eldorado

Miroslav Zdravković piše u prilog legalizacije lakih droga. Logika za ovo je ekonomska, umesto da bude u domenu ličnih sloboda što je mnogo prirodnije. Međutim, mene kao nekoga ko ceni upravo njegovo insistiranje na tačnosti, začuđuje što previđa neke stvari.

Za početak zanemarimo da bi u realnom svetu Srbija trpela vrlo određene i vrlo merljive posledice odluke da postane masovni proizvođač, čak i lake droge. Drugačije, da se izrazim narodnim jezikom, JBNMM. Analiza polazi od sledećih pretpostavki:

1. Godišnje bi u Srbiju dolazilo 10 miliona ljudi iz EU da bi probalo nove autentične srpske proizvode.
2. Prinos od konoplje na 500 hiljada hektara parloga je 10 evra po kvadratnom metru. 50 milijardi godišnje prinosa kada se sve sabere.
3. Svaki posetilac ostavlja 1000 EUR po dolasku u Srbiji. 10 milijardi godišnje ukupno.
4. Nema fizičkog izvoza (logično), jer je zabranjen.

Avaj, cena robe je određena ponudom i tražnjom, u ovom slučaju dominantno tražnjom. Ako proizvodnja indijske konoplje nije zakonski zabranjena, niti država postavlja ograničenja na tržištu, cena po gramu koji je jedinica mikro analize bi bila takva da pokrije troškove proizvodnje i obrade + troškove distribucije + profit koji bi bio na nivou profita u drugim granama. Dakle, sve u svemu maloprodajna cena bi bila izuzetno niska u ovoj formi, s tim što bi različiti tipovi konopolje imali različite cene. Znajući kako se vodi poljoprivreda u Srbiji mi bi imali u ponudi cca 95% generičkog domaćeg proizvoda osrednjeg kvaliteta. Dakle i osrednje niske cene. Za par godina u perspektivi domaći uzgajivači pale konoplju i ištu subvencije.

Drugo, 10 miliona ljudi je optimistična cifra jer činjenica da su negde laki narkotici legalni ne znači momentalnu želju ljudi da tamo i odu zato što mogu da kupe isto što i kod kuće, samo da se malo manje stresiraju i da manje plate. Većina njih ima neke svoje stalne/povremene poslove tako da je vikend tura malo verovatna jer cena avio karte/nekog drugog prevoza i smeštaja teško da može da pokrije razliku u ceni iste robe u dve zemlje. Duže ture su isplatljive, ali teško da ima i milion ljudi koji bi proveli odmor u Srbiji samo zbog marihuane. Za tih 10 dana oni mogu u najboljem slučaju da sprže do 50 grama marihuane, ili drugim rečima da nam ostave ne više od 50 evra. Ako nastavim dalje, to znači da bi uvrh glave mogli  u ZdravkoTHCopiji  da imamo na tržištu prodatih 50 tona konoplje. Jedva i za jedan čestit opštinski parlog.Većina džankija neće trošiti na bilo šta drugo osim pivo i jeftin smeštaj, odnosno masnu pljeskavicu kada ih droga popusti. Dnevna potrošnja bi bila maksimalno 30-ak evra sa sve smeštajem. Dakle, jedno 400 evra po dolasku je plafon i to prihoda, od kojih većina nije od indijske konoplje, a i da dođe milion ljudi to je plafon 400 miliona evra. Koliko bi drugih ljudi izbrisalo zemlju koja je indijsku konoplju pretvorila u razvojnu šansu je pitanje koje lebdi u vazduhu, bez da se desi ono JBNMM sa početka teksta. Ja lično ne bih otišao u takvu zemlju, iako verujem da odrasle osobe imaju pravo da svojom slobodnom voljom rade sa svojim telom štagod hoće. Dobra eksternalija bi bila što bi naši ljudi naučili da malo iskuliraju.

Dakle, analiza je težak promašaj i to nema ikave veze sa time da li se zalažete za legalizaciju lakih droga ili ne. Ovakvo poimanje ekonomije mi budi opravdan strah da i druge Hari Poter varijante imaju u sebi zrno susreta sa Meskalitom, što bi rekao Bajaga. S druge strane, ako neko može mrtav hladan da pravi kanale onda i ovo nije tako strašno. Slobodna forma. Pod uslovom da vam ne određuju život. Stoga je kanal i kanalića uveoci opasniji od ove THC bajke.

01 April 2014

Nacionalizam kao umetnički žanr

Sećam se još uvek jednog od najboljih članaka pokojnog Stojana Cerovića iz "Vremena" tokom 1990ih, u kome je dao genijalnu analizu suštine srpskog nacionalizma i njegovih ratnih avantura: to je za njega bio jedan umetnički projekat, neka vrsta "konceptualnog slikarstva" koje odbija da definiše svoje realne konture, da ima neke ciljeve i racionalnu logiku: srpski nacionalizam i Miloševićeva ratna politika kao njegov krunski izraz su oblik bezumne, frenetične aktivnosti, nasilja, smrti i haotičnog rušenja bilo kojeg stabilnog referencijalnog okvira. Nacionalisti ne žele da ostvare nekakve ciljeve putem rata, već žele rat kao samom sebi cilj, kao ekspresivnu formu, kao estetski doživljaj i eksperiment. Žao mi je što ne mogu sada da precizno citiram Cerovića jer je tekst iz pred-internet ere i nisam ga mogao naći, ali verujem da je moj sažetak u osnovi veran originalu (iako je lucidni, klasicistički, hladno-logični Cerovićev stil nemoguće preneti).

Razlog zašto se na ovo pozivam je da pokušam objasniti sledeći fenomen; potpuni cinizam srpskih nacionalista, njihovu blaženu nezainteresovanost ne samo za ideologiju nego i za svaku logiku i konzistentnost. Mnogo puta smo slušali kako Milošević nije bio "pravi" srpski nacionalista nego je samo glumio i zloupotrebljavao nacionalizam da bi opstao na vlasti. Njegova vrdanja, nedoslednosti, njegovi razni salto mortalei koje je činio tokom karijere se uzimaju kao dokaz ovoga. Kakav je to nacionalista koji uvodi sankcije na Drini? I tako redom. Ali, najdublji problem je u tome što je sam srpski nacionalizam zapravo niz sličnih ciničnih saltoa mortale, niz epizoda glumatanja, ciničnog manipulisanja, nedoslednosti; nema nikakve "supstance", nikakvog "tvrdog jezgra" iza nacionalističke ideologije o koje bi se neko mogao ogrešiti. Nacionalizam nije ideologija, u smislu Veberove etike ubeđnja, on je pre jedna bolesna estetika delovanja, estetika bivanja delom jedne apstraktne kolektivističke "duhovne zajednice" i političke mašinerije koja u njeno ime govori i koja se uvek usmerava na neprijatelja, propagandom i verbalnim nasiljem, ili ratom i pravim nasiljem ako treba. Nacionalizam je samo jedna od malignih manifestacija etatizma: država, državni aparat, institucionalne strukture i otelotvorenja "nacije" i njihovi interesi i prestiž su ključni faktor, a tačan razlog u ime koga se taj aparat koristi nije odlučujući, i može se dramatično menjati.

Jedino tako se, recimo, može objasniti fakat da srpski nacionalni vođa postaje Slobodan Milošević, prosvećeni tehnokrata i njujorški bankar, čovek koga Stambolić kao sposobnog menadžera "operisanog" od nacionalističkih gluposti šalje da zavede red na Kosovu 1987. Samo tako možemo shvatiti kako Titov general koji i dan danas ne voli četnike, Ratko Mladić, preko noći postaje navodni srpski genocidni manijak koji gradi Veliku Srbiju na kosturnicama bošnjačkih civila pošto je celog prethodnog života gradio komunizam i bratstvo i jedinstvo (a u julu 1995 preti da će se "jednom zasvagda na ovim prostorima osvetiti Turcima zbog bune na dahije"). Samo tako možemo razumeti kako Mihailo Marković i Ljuba Tadić, radikalni marksistički filozofi pristaju uz srpsku ratnu, "nacionalističku" politiku. Ili kako Momo Kapor, zagrebački urbani pisac lakih nota postaje obožavalac krvi i smrti, koji Vukovar naziva "provincijskim barokom" za koji i nije šteta što je uništen. Kako su takve transformacije moguće? Jedino ako nikakve transformacije zapravo i nema.

Cinizam nacionalističkog "diskursa" jedna je od njegovih određujućih osobina, koja je u dosluhu sa njegovim morbidnim "estetizmom" i "konceptualizmom". Sećam se izjave Tome Nikolića od pre 5 ili 6 godina kako "Srbija nažalost neće biti ruska gubernija". To je bilo u jeku kampanje na "izdajnike" koji ne smatraju da je ''otimanje Kosova'' dovoljan razlog za samo-izolaciju Srbije od zapadnog sveta, a u ime "nacionalnog ponosa" i nezavisnosti.Tako jedan od glavnih čuvara tog kukavnog nacionalnog ponosa otvoreno prostituiše i nudi svoju zemlju drugoj zemlji, i žali se što ti stranci neće da prihvate rečeno prostituisanje (pretavaranje Srbije u rusku "guberniju", tj puku administativnu jedinicu). Mislite da se neki "srpski nacionalista" zgrozio nad time? Ne. Zato što je priča o "nacionalnom dostojanstvu" ionako čista glupost u koju ni "pravi" nacionalisti ne veruju, ništa više nego što je verovao Milošević, već je koriste kao propagandno sredstvo antizapadne politike i mobilizacije protiv trenutno odabranog neprijatelja države.

Ili pogledajte groteskni spektakl kome prisustvujemo ovih dana i nedelja u kome isti ti srpski nacionalisti svesrdno podržavaju Putinovu aneksiju Krima. Pomislićete da je to vrlo iracionalno sa stanovišta samih srpskih nacionalnih interesa koje oni, jelte brane, posebno u kontekstu Kosova. Godinama slušamo naricanja i kukamavke o "teritorijalnom integirtetu i suverenitetu", "rušenju međunarodnog prava" kojim se otima Kosovo, zaklinjanje da se nikad neće pristati na to, uz proklinjanje i napljuvavanje svakog ko nije spreman da se odrekne ulaska u  NATO i EU zbog Kosova, i sad odjednom, puf. Podržavamo identično "nasilno prekrajanje granica" u slučaju Ukrajine, iako smo svesni da će to za sva vremena zacementirati nezavisnost Kosova od Srbije. Umesto šoka i neverice što su nas Rusi tako okrutno ostavili na cedilu legitimišući princip nasilnog otcepljenja, vlada oduševljena podrška Putinovoj avanturi u Ukrajini.

Naravno, sve ovo ima savršenog smisla ako pođemo od pretpostavke da su svi nacionalisti, po definiciji, identični Slobodanu Miloševiću u njegovom slavnom cinizmu, da oni ne daju ni pet para za naciju, nacionalne interese i bilo šta slično, već obožavaju moć, nasilje i akciju za koje je etno-nacionalni interes samo jedan od mogućih okvira i poželjnih objekata.Nije bitan cilj, nego uživanje u putovanju do bilo kog cilja. Sam cilj se može menjati, ponekad i drastično, ali bitno je da žurka traje, da se obračunavamo sa ustašama, balijama, šiptarima, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, novim svetskim poretkom, uopšte nije važno ko je i šta je tačno "target". Lista srpskih neprijatelja u poslednjih 25 godina seže od slovenačkih šporeta do Nataše Kandić. Ako može, palićemo Vukovar. Ako ne može, palićemo američku ambasadu: ako ne može ni to, navijaćemo da Putin negde nešto zapali i potpali, uinat Zapadu. Emocija da je Vladimir Putin pokazao srednji prst Zapadu kome mi nažalost ne možemo ništa je mnogo važnija od fakta da je sa Rusijom kao saveznikom u pogledu Kosova završeno, kao i sa svakom pričom o Kosovu u Srbiji. Ali, pošto ostanak Kosova u Srbiji nikad nije ni bio cilj, onda je sve to očekivano, i u opisanom, poremećenom i morbidnom smislu, "racionalno". Pošto je nacionalizam umetnički žanr a ne racionalni "diskurs", jasno zašto je taj Putinov srednji prist Zapadu vrhunski srpski nacionalni interes, mnogo važniji od Kosova: zato što je umetnički dojam koji on ostavlja na tužnog srpskog Kalimera u neprijateljskom svetu mnogo bolji nego bilo šta konkretno što srpska vlada može uraditi na unapređenju stvarnog srpskog interesa.

Moji desničarski prijatelji koji znaju filozofiju 20 veka ovde će me verovatno optužiti da navodim vodu na vodenicu Hane Arent koja je napisala ceo treći tom "Izvora totalitarizma" da dokaže kako je manje-više irelevantno šta Hitler i Staljin kažu, a jedino važno ono što rade. A to što rade je identično: frenetična, neprestana, bolesna aktivnost izmišljanja i uništavanja neprijatelja, koji se menjaju dan za danom. Iako je većina konzervativaca jako volela i voli ovu teoriju jer u fundamentalnom smislu izjednačava nacizam i komunizam (što je razlog zbog koga je levičari ne vole), neki smatraju da ona abolira komunističku ideologiju, i svodi priču o nacizmu i o komunizmu na nekakvu materijalističku "tehnologiju vlasti" i analizu funkcionisanja državnog aparata moći: moj "nacionalizam" kako ga ovde prikazujem je jedan derivativ analize Arentove: ja isto kažem da je irelevantno šta nacionalisti kažu, nego je važno šta rade. A to što rade se ni po čemu ne razlikuje od toga šta komunisti, ili fašisti, ili nacisti rade. Nacionalizam kao kategorija je vrlo plitak, zapravo irelevantan. Adam Mihnjik je jednom napisao da je on samo poslednji stadijum komunizma. Ja mislim da je on samo jedan vrlo specifičan, razvodnjen, provincijski oblik totalitarizma 20og veka, zaogrnut u poraz, nemoć, dezorijentaciju i fantazije o prošlosti kao kompenzaciju za osećaj inferiornosti u realnom svetu. Prosta formula nacionalizma je etatizam plus malo sociopatije i ljubavi prema nasilju i "ćeranju" neprijatelja. Ali, kao što vidite, ta mreža je dosta "sitna", hvata i mnogo toga što nije puki etnički nacionalizam.