Pages

17 December 2014

Još nešto o Rusiji

Mnoge stvari u ruskoj ekonomiji su široko poznate i stanu u nekoliko ključnih reči: nafta, gas, oligarsi, korupcija. Jedan političko-ekonomski problem na koji se retko ukazuje pažnja je inkorporacija elita. Patrimonijalizam ide van usko finansijskih tokova; država kontroliše intelektualne elite uključivanjem istih u sistem. Sav novac ide odozgo, iz naftno-gasne slavine, u sektore od akademije do kulture i medija. Samo ponekad je kontrola direktna, najviše u slučaju medija. U drugim oblastima državna ruka ne davi nego hrani i elite joj se same priklanjaju.

Pre par godina je Medvedev, u nezapaženoj vesti, objavio listu svojih spoljnih savetnika. Ono što je meni zapalo za oko je da je samo na toj jednoj listi bilo sigurno 30-40 imena. Među njima su bili i mnogi pošteni akademski ljudi za koje znam da su imali vrlo malo ili bukvalno nikakvog dodira sa Medvedevim. Ali kad vas premijer proglasi savetnikom, ako vam uz taj status kaplje neki novac praktično ni za šta, i još ako znate da cena odbijanja saradnje može da bude visoka, nije pametno mnogo se buniti. Sada dodajte "savetnike" svih drugih funkcionera, konsultante preduzeća poput Gasproma, i imate sliku. Stvari delom tako funkcionišu i u Srbiji i u drugim zemljama (konsultanti Telekoma ne prestaju da se bune protiv privatizacije), ali u Rusiji je sa tolikim parama koje dolaze odozgo to mnogo izraženije.

Problem je samo što za tu vrsti patrimonijalizma treba para, a Rusija sada polako ostaje bez njih. Putin je imao sreće kao malo koji političar u 21. veku. Čim je došao na vlast cene nafte su skočile i ostale na visokom nivou sve do sadašnjeg pada. Sa ovom vrstom ekonomske krize, padom cene nafte i posledičnim padom budžetskih prihoda i rublje, karakterističnom za Rusiju u skorijoj prošlosti, on se još nikad nije suočio. Da je Jeljcin ranih 90-ih, kad je Rusija tokom nekih godinu i po stvarno pokušavala da izvede reforme, imao tako povoljnu cenu nafte neke istorija bi danas izgledala drugačije.

Nafta i rublja

Deo ruskog problema su zapadne sankcije, drugi problem su sopstvene kontrasankcije, ali glavni problem je prepolovljivanje cena nafte u poslednjih nekoliko meseci. Rublja se strmoglavila zajedno sa cenom nafte. Centralna banka je sinoć podigla ključnu kamatu sa 10.5% na celih 17%, što bi trebalo da podstakne ostanak u rubljama umesto njihove prodaje.

Za razliku od Srbije Rusija nije indeksirana u stranoj valuti; kurs dolara i evra se gledaju ali se plate i druge vrednosti mere u rubljama. Depresijacija rublje zato ima efekta, negativnog na unutrašnji standard ali pozitivnog što se tiče spoljnog prilagođavanja. Ima mišljenja da je za zemlje poput Rusije najbolji oblika kursa upravo fiksiranje za cenu nafte i gasa. Pad rublje zajedno sa cenom nafte u tom smislu nije problem nego prednost plivajućeg kursa.

Međutim, jučerašnji pad valute od 11% u jednom danu je nešto više od fluktuiranja kursa i zajedno sa ostalim vestima, posebno pominjanjem zloglasnih kapitalnih kontrola, već miriše na paniku. Centralna banka može doneke da brani kurs prodajom deviza ali Rusija -- čudno za zemlju koja tolike godine profitira od visoke cene nafte -- i nema preterano velike zalihe toga. Država godinama troši kao pijani mornar, zimska olimpijada u Sočiju je po potrošnji pobila rekorde svih prethodnih olimpijada, a pre par godina je samo na renoviranje Boljšoi teatra otišlo skoro milijardu dolara. Sada zajedno sa ne tako likvidnim sredstvima iz suverenih fondova ima oko $400 milijardi rezervi, što je manje od jednog godišnjeg budžeta. A likvidnih deviznih rezervi, kad se oduzmu fondovi, upola manje. Zaključak je, Rusija ni nema drugog izbora nego da dozvoli ovakav pad rublje.

O državnom bankrotu je prerano govoriti jer javni dug nije veliki. Ali pad vrednosti rublje uz dalje niske cene nafte znače veliko unutrašnje prilagođavanje. A to u Rusiji ume da ima političke posledice.