Pages

18 March 2016

Negativne kamatne stope

ECB je snizila kamatu na depozite koje banke drže kod nje sa -0.3% na -0.4%. Kamata na pozajmice od ECB je ravno 0%, a uveden je i novi program po kojem će banke dobijati i subvencije od ECB ako povećaju zajmove privredi -- što efektivno znači negativne kamate i na pozajmljivanje od ECB. I ECB nije jedina, Danska, Švedska, Švajcarska, Japan isto imaju negativne depozitne stope centralnih banaka, a već duže vreme su negativni i prinosi na obveznice raznih zemalja -- povremeno čak i onih poput Italije ili Španije, ne tako davno deo ozloglašenih PIGS. Japan ima javni dug od 230% GDP i negativne stope na desetogodišnje obveznice. Sve ovo se preliva i na privatni sektor. Zajedničko za kompaniju Nestle, jednu nemačku banku i jednu dansku individualnu terapeutkinju je da im je neko pozajmio novac sa negativnom kamatnom stopom.

Šta se dešava? Da li je svet otišao dođavola?

Prvo treba razdvojiti dve stvari -- niskost kamatnih stopa (njihov pad do nule) i samu negativnost (pad za još tih par desetinki procenta ispod nule). Negativnost je čudnija, ali niskost je ukupno gledano važniji fenomen.

Negativnost se mora objasniti troškovima držanja novca. Čuvanje keša nije besplatno, tu su troškovi logistike i razni rizici ili cena osiguranja koje držanje keša podrazumeva. U tom slučaju, negativna kamata -- plaćanje nekome da mu pozajmite novac -- je samo oblik provizije za držanje keša. Taj udeo usluge čuvanja novca je uvek postojao kod kamata (i prema tome ih snižavao) ali se na njega nije obraćala pažnja ili ga nismo ni bili svesni dok kamate nisu pale na nulu. Kod negativnih kamata na državne obveznice postoje i neki drugi mogući faktori, kao što su finansijska represija država (regulatorni podsticaji da se kupuju državne obveznice) ili slepi automatizam indeks-fondova (fondovi mogu biti programirani da drže određene obveznice pa ih kupuju čak i ako je prinos negativan).

Ali pre nego što su postale negativne, zašto su kamate na prvom mestu pale toliko nisko? Vesti obično izveštavaju o centralnim bankama koje snižavaju ili povećavju kamate, ali centralne banke imaju relativno malo autonomije u tome. Dugoročne kamate one uopšte ne kontrolišu, kratkoročne pokušavaju da kontrolišu ili donekle to rade, ali su ograničene realnošću. Postoji prirodni nivo kamata koji je određen ekonomskom realnošću i centralne banke ne mogu od njega previše odstupati. Ili mogu, ali uz velike posledice (recesiju i deflaciju ako ih veštački podignu, inflaciju ako ih veštački spuste).

Zašto su onda te prirodne kamate na svetskom nivou pale tako nisko?

Nemamo potpuno razumevanje svega što se tu dešava, ali treba razmišljati o sledećim stvarima.

- Kada su prognoze pesimistične, kamate padaju. Ako se ne vide šanse za ulaganja i ekonomski rast, investiciona tražnja i tražnja kredita padaju i zato padaju i kamate. Prilikom svake recesije kamate padnu jer niko nije previše voljan da uzima kredit. Današnje svetske ekonomije tehnički više nisu u recesiji, ali moguće je da postoji opšti pesimzam u pogledu budućih stopa ekonomskog rasta. Globalno usporavanje.

- Možda nije stvar u tome da investicionih prilika nema, već da kapital više nije ključni faktor njihovog ostvarenja. Kapital je uvek imao smisla samo uz pravu ideju ali se sada taj balans možda pomerio još i više u pravcu ideje. Kapital je jeftiniji jer objektivno manje vredi. U inat Piketiju.

- Ponuda kapitala je velika zbog demografskih promena, prethodnog rasta i očekivanog pada udela radno sposobnog stanovništva u svetu, promena u sistemu penzionih fondova i ukupno gledano svega što utiče na ukunpo veći nivo štednje u svetu. Ranije su ovo zvali "global savings glut", misleći na visok i rastući nivo štednje u azijskim zemljama.

- Iako su stope pale i u privatnom sektoru, državni sektor (centralne banke i obveznice) je taj sa redovno negativnim kamatama. Negativnost kamata za državni sektor dolazi i otuda što se povećala razlika između privatnih i državnih kamata (evo jednog mogućeg grafika koji na to ukazuje). To je dobrim delom posledica regulacije koja sistematski podstiče ulaganje u državne obveznice umesto plasmana privredi. U udžbenicima monetarne politike uči se da je ekspanzija bankarskih kredita ograničena stopom obavezne rezerve. U stvarnosti, danas to više nije slučaj i glavno ograničenje su regulatorni zahtevi kapitalne adekvatnosti. Sa datim kapitalom, banka ne može odobriti kredit ali može kupiti državnu obveznicu -- tako nalaže regulacija jer se krediti tretiraju kao rizični a obveznice kao bezrizične. Novac onda ide u obveznice, čiji prinosi onda padaju.

Upadljivo je da su svi ovi mogući faktori stvar dugoročnijih trendova a vrlo malo pitanja tekuće ekonomske politike bilo koje zemlje. Zbog toga su stope niske na svetskom nivou i zbog toga to traje već neko vreme. I nema izgleda da uskoro prestane.