Pages

13 October 2017

Marks kao ekonomista

NIN povodom 150 godia Kapitala radi dodatak o Marksu pa su me upitali za misljenje. Ovo je moj prilog objavljen u danasnjem broju:

Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive mada ne i da rastu i obogate se poput tržišnih ekonomija toga doba.

Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Svoju teoriju on je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, Marks je upitao kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. 
Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kapitala kod Marksa ne postoje, računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe.

Sva famozna dijalektika svela se, dakle, na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka Marksove logike pogrešna bilo je jasno još za vreme njegovog života. Raniji teoretičari jesu nagađali da ekonomsku vrednost stvara samo rad. Ali već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili.

Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, istoričari su pokazali da se položaj radnika osetno poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju niti naročito rastu.

Marks je bio čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav svoj život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji trvdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017. godini kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog svoje ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848. kada je kao mladić u svojim kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma kako su nas u školama i na fakultetima učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.